Микропланинарење

Не дешава се често да нас читаоци позову, усхићени оним што су видели, са жељом да не пропустимо несвакидашњи догађај. „Треба да видите ту изложбу, а на вама је да ли ћете о томе да пишете”, био је кратак и јасан Милан Лесковац из Београда. Успео је да у нама пробуди радозналост, и тако смо отишли у галерију „Артгет” у Културном центру Београда да завиримо у, голом оку, невидљив свет кристала, који је на фотографском папиру забележио Драган Крстић.

Загледали смо апстрактне радове, питајући се како је аутор постигао тај невероватни колорит и облике.

– Све је на слици баш како је и у природи, без додавања боје или било какве друге интервенције – нагласио је наш саговорник, објашњавајући да су кристали, као и све остало, грађени од атома, молекула или јона. Те честице повезане су међусобно на различите начине, а разлика између кристала је и у распореду њихових честица у кристалној решетки.

– Одбијање и преламање светлости оставља траг на фотографском папиру кад се кроз поларизоване филтере сними структура кристала. То донекле подсећа на изгужван целофан са чијих се површина светлост различито одбија – покушао је да нам на најједноставнији начин „протумачи” записе на својим фотографијама, који неодољиво подсећају на пејзаже с неке друге планете.

– Радио сам уз помоћ два поларизациона филтера, од којих је један на извору светлости, други на фотоапарату. То је стари поступак, али ново је да сам поларизационо светло пројектовао директно на фотографски папир уместо на фото-негатив, фото-позитив или дигитални запис. Тако сам добио неупоредиво бољу, јаснију фотографију.

(/slika2)Да појасним: дигитални апарат има пикселе, филм зрнасту структуру, а папир је без структуре, тако да се на њему постиже оштрина од преко 500.000 мегапиксела. Ни са скенером не могу добити ову оштрину! Али, нема умножавања. Свака фотографија је, попут погледа кроз калеидоскоп, прича за себе, непоновљива. На њу утичу бројни параметри: температура, влага, угао снимања...

А шта се све нашло под микроскопом?

– Експериментисао сам са свачим, од разних газираних напитака, преко развијача, до средстава за чишћење у домаћинству. За добијање кристала потребно је од два сата па до два дана, јер морају претходно да се осуше.

Било ми је потребно доста времена да дођем до правих кристала: девет година сам експериментисао, да бих тек 1999. године био задовољан добијеним снимцима на којима је запис увећан 38 пута – каже Драган који је изложбом у Културном центру Београда обележио пунолетство своје идеје.

У каталогу, који прати изложбу, Владимир Перић, уметнички директор Културног центра Београда, записао је, поред осталог, о аутору „нано – алпинизма”: „Драган Крстић удружује познавање физике, хемије и оптике са вишедеценијским искуством фотографа и фото-лаборанта.Студиозан, марљив и искрен истраживачки рад за исход има стварање импозантне колекције уникатних фотографија које по својим интензивним бојама и неочекиваним облицима на моменте надмашују апстрактно сликарство.”