Савест

Коме ћете пре да верујете – Ивици Дачићу, министру полиције, или Томи Зорићу, портпаролу републичког јавног тужиоца?

Дачић каже да је до уторка увече полиција од тужилаштва добила налог једино да разговара са главном уредником „Борбе” Оливером Зекић. Полиција је то урадила. Министар тврди и да из тужилаштва у полицију није стигао ниједан захтев да разговара и са министрима и чиновницима Владе Србије. A они су једини могли новинарима да доставе строго поверљиву информацију у којој се говорило о потезима за решавање спора са Сједињеним Америчким Државама насталог зато што је конзулат Србије незаконито дао путне исправе Миладину Ковачевићу.

Портпарол каже да није тачна тврдња министра. Упитан да каже име једног чиновника владе или министра са којим је разговарано на тему „да ли сте ви одали тајну?”, портпарол је одговорио да је то – тајна.

Кога је тужилаштво могло да ангажује да утврди ко је из Владе Србије одао тајну, ако за то није дало налог полицији. Једини одговор је у тајној полицији. Али, у Безбедносно-информативној агенцији, кажу „Политици”, немају никаквог посла са откривањем „дубоког грла” у Влади Србије, али да јесу посветили пажњу овом случају са становишта контраобавештајне заштите владе, што је законска обавеза БИА.

После јасног и гласног одговора тајне полиције – нема тајне. И зато се мора веровати министру, а не портпаролу. Мора се признати да је Дачић имао одличан рефлекс и тајминг. Када је сазнао да његови људи треба да испитају новинаре а не министре и службенике владе, Дачић је позвао власника „Борбе” и рекао му: „Иване, нећу да те хапсим.”

Дакле, Дачић је први схватио да тужилаштво није озбиљно схватило задатак који је добило од владе. Тужилаштво је решило само да понуди новинарима, који нису одали тајну, да цинкаре оне који су одали тајну, али оне који су одали тајну није смело ништа да пита.

Грубо речено, тужилаштво је ударило на новинаре. То му је изгледало много лакше него да удари на министре. И јесте лакше.

Тачније, било је. Јер, овога пута, уз све малициозности и цинизме без којих не може да живи, новинарство је било јединствено готово као никада до сада.

Ма колико аљкаво, непрофесионално и поткупљиво било, новинарство је овога пута бранило своје право да буде савест друштва. Новинарство је рекло влади да је разуме што хоће да реши спор са Америком, али да је не разуме зашто то крије од бирачког тела и пореских обвезника. Тврдило је и да није добро да се учесник кафанске туче претвара у националног хероја. Објашњавало и да је конзуларно представништво Србије кршило и наше и међународне прописе.

У овом случају новинарство Србије је показало да је савест Србије. То је очигледним учинило, нарочито, тужилаштво које до уторка увече није смело да поведе истрагу у Влади Србије. Данас је рекло да ће то да учини.