Ганић на челу масакра

Потерница за Ејупом Ганићем вратила је драматичне успомене из деведесетих. Генералштаб ЈНА ме у марту 1992. беше послао у Сарајево да помогнем команди војне области (генералу Милутину Кукањцу), у разбијању информативне блокаде којом је била окована ЈНА. Али, то се није никако могло разбити, пошто је у Сарајеву владао неописив хаос, у сваком погледу. Сви су били спремни за окршаје осим Армије, а реторика у медијима застрашујућа. Команда војне области је формирала свој прес-центар, чији је шеф био пуковник Вехбија Карић.

Дању је Карић правио стратегију информативног наступа ЈНА, а ноћу био један од челника нове муслиманске војске. Тада су их звали „зелене беретке”. Пуковник Карић је иначе био углађен човек, и његова оданост ЈНА деловала је искрено. Генерал Кукањац му је веровао, мада је Вехбија подсећао на превејаног, „премазаног” јунака из неког романа Меше Селимовића.

У кабинету генерала Кукањца су сваки дан одржавани састанци. Тамо је често седео Ејуп Ганић, врло препаднут, скрушен и прилично сервилан према генералу. Памтим један заједнички састанак Ганића, генерала Сатиша Намбијара и Кукањца. Сатима се разговарало о „Кутиљеровом плану”. Иначе је генерал ЈНА био сигуран да „нове снаге БиХ” нису у стању да му науде. Сваке вечери, све до краја априла, било је халакања и шенлучења према команди у Добровољачкој, али је војна полиција лако разбијала такав башибозук.

Концепт информисања, који је на предлог Вехбије Карића усвојила команда, био је безнадежно застарео, заснован на идеолошким претпоставкама о братству и јединству и немогућности сукоба.

Све до 15 априла, наравно без униформе, могао сам да шетам чак и ноћу, сабласно пустом Башчаршијом. Стално су се чули узвици и кратки рафали, и никога осим полицијских позорника није било. Но, из ресторана „Сарајевски базени” на Вратнику, трештала је музика, као да је неко славио зло које надолази.

Генерал Бранко Чађо, иначе шеф групе за везу са Унпрофором, наговестио је напад на команду, и дао ми савет да се преселим из хотела „Европа”, пошто се „санџаклије” спремају да ликвидирају српске официре.

Много језивији напад од масакра у Добровољачкој догодио се четири дана пре, мислим да је то било 28. априла, испред Скендерије. Возило са војним полицајцима кренуло је ка дому ЈНА, који је напала група „зелених”, али им је на улици постављено минско поље, повезано са високим напоном за трамвајски електрични вод. Угљенисана тела 18 војника лежала су неколико дана на месту злочина.

Још није довољно расветљена улога Јове Дивјака, рођеног Београђанина, пуковника ЈНА, који је постао официр војске БИХ, и активно учествовао у нападу на колону возила команде војне области. По неким верзијама он је водио оперативни део акције, све са бандом Јусуфа Празине, ситног криминалца, касније убијеног негде у западној Европи. Има тврдњи да је Дивјак чак покушао да смири Празину. Иначе су разоружани војници и официри ЈНА лежали на асфалту, а Празина је наредио да сви остану непомични, иначе ће пуцати у главу.

Тако је убио два војника, затим пуковника Обрадовића, начелника санитетске управе, и изрешетао пуковника Енеса Таса, који је тешком муком преживео своје ране. Има много сведока који тврде да је читавом „операцијом” руководио Ејуп Ганић, који је путем мотороле наредио да се побију сви у колони. До тога ипак није дошло, јер је неко од бивших официра ЈНА коначно склонио Празину и зауставио га у његовом лудилу. Престало је убијање, а почело понижавајуће заробљавање.

Мора се рећи да је Генералштаб ЈНА, два дана пре Добровољачке направио капиталну глупост, наредивши хапшење Алије Изетбеговића на Бутмиру. По тој изузетној замисли, Алија је био талац и гаранција да ће колона несметано проћи и да ће се све окончати мирно. Али, кад је прошло чело колоне, са оклопним возилом у коме су били Кукањац, генерал Луис Мекензи и Изетбеговић, почео је масакр.

Кукањац се са чела убијене колоне обратио јавности, драматично обавештавајући о великом злочину. Тек са два сата закашњења стигло је бочно осигурање, које је довео командант сарајевског корпуса, генерал Ђурђевац. Али, тада је све било касно: Изетбеговић је био на слободи, Кукањац у шоку, читава команда побијена или заробљена. Канадски генерал Луис Мекензи једва се сналазио у том хаосу, не успевајући да буде гаранција било каквом договору. Нико никоме није веровао ништа, а за то је било много разлога.

Само који дан касније започео је систем „концентричног злочина”. Срби који су остали у Сарајеву доживели су своју голготу. А затим је Сарајево као град, убијано годинама са околних брда.

До одлуке судије Милана Дилпарића, војници и официри ЈНА из Добровољачке, Скендерије и сарајевских касарни, били су недужне, заборављене жртве злочинаца али и својих заблуделих војсковођа.