Запуштена Србија

Кукање због осиромашеног уранијума који је НАТО посејао по Србији 1999. године оправдано је али лицемерно. Сами се безбрижно, сем када медији дигну краткотрајну панику, трујемо сваког дана. Није истина да Словенци, већински власници горњомилановачке фабрике боја и лакова „Звезда Хелиос”, трују Шумадију, него је неколико Срба из тог предузећа продавало бурад са опасним отпадом ратарима да њиме спаљују коров на засадима. Мањи је проблем што београдска „Дуга”, власништво исте словеначке фирме, држи отпад у кругу постројења у језгру града, јер то је барем обезбеђена депонија, већ се треба забринути што се на том месту хемијски отпад складишти већ 20 година, дуго пре приватизације, док нико нема појма шта се дешавало раније. Одговор, ипак, није тешко замислити када се погледа како се сналазе мале и средње хемијске фабрике, које се, извините на изразу, „истоваре” на првој ливади коју нађу и не посраме се довољно ни да затрпају свој отпад.

Трагове и не морају да потиру будући да је уобичајено да отпаци ризични по здравље људи и природу труну пред очима пролазника недељама пре него што једном најзад прекипи. Чак и тај један вероватно је од оних који редовно бацају ђубре на нелегално сметлиште у суседству, које се од законитих разликује готово искључиво по томе што је пријављено. Власт одавно покушава да наговори надлеж

не у градовима да „приме” прописно уређене регионалне депоније, сваки пут одустајући пред страхом локалних самоуправа да ће им то однети гласове истих оних који се не плаше ђубрета што га разбацују око домова, ако не и директно кроз прозор пред сопствену зграду. Када није могуће сместити ни комуналну депонију, права мука ће нас снаћи 2011. године кад коначно дођемо до новца за изградњу складишта за опасан отпад. Дотад, пошто је овдашњим хемијским индустријалцима неисплативо да га шаљу у Аустрију или Немачку на уништавање, сви ћемо седети на опасном отпаду.

Само у таквој ситуацији могла је некоме да сине ингениозна идеја да, уместо да стрепи да ће га сељаци набити на виле ако сазнају да је на њиховим имањима бацао опасан отпад, своју „робу” прода људима од којих би требало да зазире и тако их учини саучесницима. Глупо је да само скитнице ушићаре ситниш на отпаду када и добростојећи могу ту да се обогате. Наравно, могли бисмо, као што ради развијени свет, да увозимо отпад, рециклирамо га и добро га продамо, али нам за то недостају много виши технолошки и легислативни ниво. У међувремену, увозимо непоуздане рециклате из Европске уније, који су тамо забрањени док овде нема закона који би то регулисао, а јефтинији су од чисте сировине. Треба на свему уштедети јер хемијска индустрија је скуп посао, због чега много малих небезбедних погона нестане пре но што их инспектори открију. Зато бисмо сада у бурадима са отпадом из Горњег Милановца и других места могли сви да се подавимо.