Хеленски цивилизацијски печат

На питање какву је корист имао од филозофије, старогрчки филозоф Антистен је одговорио: Такву да могу сам са собом да разговарам.

Oва мисао налази се у књизи „Анегдоте из класичне хеленске старине” Предрага Мутавџића, редовног професора на Катедри за неохеленске студије Филолошког факултета у Београду, коју је недавно објавио „Вулкан”. Допуњено издање ове књиге садржи 150 нових анегдота, док су све остале задржане, уз понегде редиговани текст.

Професор Мутавџић је аутор грчко-српског речника идиома, као и књига „Балкан и балканологија – увод у студије југоисточне Европе”, „Кратка повест о Грчкој: стара Хелада, Византија, савремено и ново доба”, и оних посвећених балканској фразеологији.

– Анегдоте као „приче у малом” нису тачне да би биле у служби извођења општег закључка. То су појединачни случајеви приписани одређеном појединцу за кога је познато да је био на своју руку, бритак на језику, но ни у ком погледу не одражавају ни стварност, па ни сâм лик који је у некој анегдоти обрађен. И стварност и лик приказани преко описаног прихватамо начелно, здраво за готово, као аксиом, а питање је да ли се ситуација одиграла баш онако како је приказана и да ли је лик заиста баш на тај начин одреаговао. Анегдота не може бити истинита, али је могуће да носи у себи одређену меру истине и стварности, каже професор.

Идеализујемо ли античку Грчку када је помињемо углавном у контексту науке и знања, и тиме занемарујемо њене противречности?

Од времена класицизма античка Грчка се сагледава као извориште европских културно-цивилизацијским тековинама. Уздизање хеленског духа лежи у чињеници да су у древној Хелади „рођени” сви најважнији елементи савременог друштва: наука и научна мисао, позориште, књижевност, уметност, архитектура, математика, философија... Својим студентима често кажем да је то истина када је искључиво реч о Европи, али не и када је реч о Блиском или Средњем Истоку, Индији, Кини.

У Европи пре Грка није било ниједног другог писменог народа који је могао оставити забележене трагове о властитим делатностима и достигнућима. Стари Грци јесу па отуда црпемо знања о њима. Заборавља се, због хеленоманије, да архитектура и књижевност, на пример, нису буквално „рођени” у Грчкој: без знања о архитектури и грађевинарству не би било пирамида у Египту, древног Вавилона или Великог кинеског зида. Без познавања народних књижевних традиција не би било египатске Књиге мртвих, ни најстаријег познатог књижевног дела Епа о Гилгамешу као ни индијских спевова Махабхарате и Рамајане. Тачно је да се свуда где су се налазили стари Грци проналази јединствен хеленски културно-цивилизацијски печат,  грчка архитектонска и уметничка генијалност, домишљатост. Грци, настанивши балкански ћошак Европе у релативној близини Мале Азије, Блиског и Средњег Истока, захваљујући трговини и морепловству упознали су се са достигнућима у другим културама која нису само пуко применили, него су их и усавршили. Тако су преузети феничански „изум”, алфабет, прилагодили својим гласовним потребама, а од грчког писма настали су касније и латинично и ћирилично писмо. Научници су на једној глиненој таблици из Вавилона пронашли Питагорину теорему што говори у прилог о могућој размени културних и научних сазнања, посебно ако знамо да је Питагора једно дуже време боравио у Египту. Та таблица датирана је у 1770. годину пре Христа што је више од миленијума пре појаве Питагоре. Отуда се стари Грци могу сматрати и доносиоцима знања у Европу.

Противуречност старе Грчке оличава се у парадоксу исказа „демократија је рођена у Грчкој” – наше схватање демократије и оно атинско немају много тога заједничког осим у називу „владавине народа”: у Атини у 5. столећу пре Христа, у време робовласништва, демократију је спроводила тек одабрана мањина у односу на огромну обесправљену и неслободну већину.

Да ли је мудрост у Хелади последица знања или искуства? Јесу ли у античко време умели боље да повежу етику и образовање?

Хеленска мудрост спој је оба елемента, а однос једног према другом се временом мењао. Радозналост се јавља због преиспитивања и властитог искуства и знања. За ране грчке мислиоце искуство је мудрост у виду практичне разборитости, phronesis. Солон и Талес стекли су углед кроз животно искуство, путовања, државничке послове и решавање стварних друштвених проблема. Класични философи постављају теоријско знање као врхунац мудрости. Иако су стари Хелени веровали да без искуства човек не може развити зрелост нити разумети како свет функционише у пракси, само искуство није било довољно. Човек може имати много искуства, а да и даље не разуме зашто се нешто дешава. Мудрост настаје када се искуство обликује путем логике, разума и познавања правог узрока.

Када је реч о повезивању етике и образовања, стари Грци били су далеко бољи. Појам „паидеиа” обухватао је три важна сегмента: душу, тело и ум, што данас није случај, углавном се форсира само један. Савршено образован човек, а морално искварен, био је презрен и одбачен баш као и материјално богата, а духом и у души празна особа. Отуда је био важан идеал калокагатије – спој спољашње лепоте и унутрашње доброте што значи да су естетика и етика једно.

Шта стари Грци могу дa нас науче о друштву које је пуно политичких подела?

Аристотел је истакао да су поделе између екстремно богатих и екстремно сиромашних најопасније: када се једни превише удаље од других, нестаје простор за компромис. Стари Грци, увек у друштвеним поделама, за дубоке унутрашње сукобе и острашћене политичке поделе имали су посебну реч, стасис (stasis): то је поларизација која руши институције, заједништво и често води у грађански рат. Тукидид је приметио да се код озбиљних сукоба умереност проглашава за кукавичлук, радикализам и агресија за храброст, а спремност на компромис за издају. Солон је донео закон ради спречавања повлачења умерене, рационалне већине у приватност, остављајући судбину државе у рукама најекстремнијих: у време стасиса сваки грађанин је морао изабрати страну. У Атини крајем 5. столећа пре Христа, демократе које су се вратиле на власт донеле су прву забележену политичку амнестију. Грађани су положили заклетву да „неће памтити зло” (me mnesikakein): схватили су да освета води у пропаст и да је опстанак државе важнији од победе једне партије.

Може ли се живети добар живот а да се никад не поставе велика филозофска питања?

За Сократа „неиспитан живот није вредан живљења”, али стварност нас често демантује. Ако је добар живот спокој, поштење и срећа, онда је апсолутно могуће. Ако је добар живот потпуна свесност, слобода избора и дубина људског искуства, онда је то без философских питања веома тешко. За грчке философе добар живот је „еудајмонија”, спој и духовног благостања и личне остварености.