Helenski civilizacijski pečat

Na pitanje kakvu je korist imao od filozofije, starogrčki filozof Antisten je odgovorio: Takvu da mogu sam sa sobom da razgovaram.

Ova misao nalazi se u knjizi „Anegdote iz klasične helenske starine” Predraga Mutavdžića, redovnog profesora na Katedri za neohelenske studije Filološkog fakulteta u Beogradu, koju je nedavno objavio „Vulkan”. Dopunjeno izdanje ove knjige sadrži 150 novih anegdota, dok su sve ostale zadržane, uz ponegde redigovani tekst.

Profesor Mutavdžić je autor grčko-srpskog rečnika idioma, kao i knjiga „Balkan i balkanologija – uvod u studije jugoistočne Evrope”, „Kratka povest o Grčkoj: stara Helada, Vizantija, savremeno i novo doba”, i onih posvećenih balkanskoj frazeologiji.

– Anegdote kao „priče u malom” nisu tačne da bi bile u službi izvođenja opšteg zaključka. To su pojedinačni slučajevi pripisani određenom pojedincu za koga je poznato da je bio na svoju ruku, britak na jeziku, no ni u kom pogledu ne odražavaju ni stvarnost, pa ni sâm lik koji je u nekoj anegdoti obrađen. I stvarnost i lik prikazani preko opisanog prihvatamo načelno, zdravo za gotovo, kao aksiom, a pitanje je da li se situacija odigrala baš onako kako je prikazana i da li je lik zaista baš na taj način odreagovao. Anegdota ne može biti istinita, ali je moguće da nosi u sebi određenu meru istine i stvarnosti, kaže profesor.

Idealizujemo li antičku Grčku kada je pominjemo uglavnom u kontekstu nauke i znanja, i time zanemarujemo njene protivrečnosti?

Od vremena klasicizma antička Grčka se sagledava kao izvorište evropskih kulturno-civilizacijskim tekovinama. Uzdizanje helenskog duha leži u činjenici da su u drevnoj Heladi „rođeni” svi najvažniji elementi savremenog društva: nauka i naučna misao, pozorište, književnost, umetnost, arhitektura, matematika, filosofija... Svojim studentima često kažem da je to istina kada je isključivo reč o Evropi, ali ne i kada je reč o Bliskom ili Srednjem Istoku, Indiji, Kini.

U Evropi pre Grka nije bilo nijednog drugog pismenog naroda koji je mogao ostaviti zabeležene tragove o vlastitim delatnostima i dostignućima. Stari Grci jesu pa otuda crpemo znanja o njima. Zaboravlja se, zbog helenomanije, da arhitektura i književnost, na primer, nisu bukvalno „rođeni” u Grčkoj: bez znanja o arhitekturi i građevinarstvu ne bi bilo piramida u Egiptu, drevnog Vavilona ili Velikog kineskog zida. Bez poznavanja narodnih književnih tradicija ne bi bilo egipatske Knjige mrtvih, ni najstarijeg poznatog književnog dela Epa o Gilgamešu kao ni indijskih spevova Mahabharate i Ramajane. Tačno je da se svuda gde su se nalazili stari Grci pronalazi jedinstven helenski kulturno-civilizacijski pečat,  grčka arhitektonska i umetnička genijalnost, domišljatost. Grci, nastanivši balkanski ćošak Evrope u relativnoj blizini Male Azije, Bliskog i Srednjeg Istoka, zahvaljujući trgovini i moreplovstvu upoznali su se sa dostignućima u drugim kulturama koja nisu samo puko primenili, nego su ih i usavršili. Tako su preuzeti feničanski „izum”, alfabet, prilagodili svojim glasovnim potrebama, a od grčkog pisma nastali su kasnije i latinično i ćirilično pismo. Naučnici su na jednoj glinenoj tablici iz Vavilona pronašli Pitagorinu teoremu što govori u prilog o mogućoj razmeni kulturnih i naučnih saznanja, posebno ako znamo da je Pitagora jedno duže vreme boravio u Egiptu. Ta tablica datirana je u 1770. godinu pre Hrista što je više od milenijuma pre pojave Pitagore. Otuda se stari Grci mogu smatrati i donosiocima znanja u Evropu.

Protivurečnost stare Grčke oličava se u paradoksu iskaza „demokratija je rođena u Grčkoj” – naše shvatanje demokratije i ono atinsko nemaju mnogo toga zajedničkog osim u nazivu „vladavine naroda”: u Atini u 5. stoleću pre Hrista, u vreme robovlasništva, demokratiju je sprovodila tek odabrana manjina u odnosu na ogromnu obespravljenu i neslobodnu većinu.

Da li je mudrost u Heladi posledica znanja ili iskustva? Jesu li u antičko vreme umeli bolje da povežu etiku i obrazovanje?

Helenska mudrost spoj je oba elementa, a odnos jednog prema drugom se vremenom menjao. Radoznalost se javlja zbog preispitivanja i vlastitog iskustva i znanja. Za rane grčke mislioce iskustvo je mudrost u vidu praktične razboritosti, phronesis. Solon i Tales stekli su ugled kroz životno iskustvo, putovanja, državničke poslove i rešavanje stvarnih društvenih problema. Klasični filosofi postavljaju teorijsko znanje kao vrhunac mudrosti. Iako su stari Heleni verovali da bez iskustva čovek ne može razviti zrelost niti razumeti kako svet funkcioniše u praksi, samo iskustvo nije bilo dovoljno. Čovek može imati mnogo iskustva, a da i dalje ne razume zašto se nešto dešava. Mudrost nastaje kada se iskustvo oblikuje putem logike, razuma i poznavanja pravog uzroka.

Kada je reč o povezivanju etike i obrazovanja, stari Grci bili su daleko bolji. Pojam „paideia” obuhvatao je tri važna segmenta: dušu, telo i um, što danas nije slučaj, uglavnom se forsira samo jedan. Savršeno obrazovan čovek, a moralno iskvaren, bio je prezren i odbačen baš kao i materijalno bogata, a duhom i u duši prazna osoba. Otuda je bio važan ideal kalokagatije – spoj spoljašnje lepote i unutrašnje dobrote što znači da su estetika i etika jedno.

Šta stari Grci mogu da nas nauče o društvu koje je puno političkih podela?

Aristotel je istakao da su podele između ekstremno bogatih i ekstremno siromašnih najopasnije: kada se jedni previše udalje od drugih, nestaje prostor za kompromis. Stari Grci, uvek u društvenim podelama, za duboke unutrašnje sukobe i ostrašćene političke podele imali su posebnu reč, stasis (stasis): to je polarizacija koja ruši institucije, zajedništvo i često vodi u građanski rat. Tukidid je primetio da se kod ozbiljnih sukoba umerenost proglašava za kukavičluk, radikalizam i agresija za hrabrost, a spremnost na kompromis za izdaju. Solon je doneo zakon radi sprečavanja povlačenja umerene, racionalne većine u privatnost, ostavljajući sudbinu države u rukama najekstremnijih: u vreme stasisa svaki građanin je morao izabrati stranu. U Atini krajem 5. stoleća pre Hrista, demokrate koje su se vratile na vlast donele su prvu zabeleženu političku amnestiju. Građani su položili zakletvu da „neće pamtiti zlo” (me mnesikakein): shvatili su da osveta vodi u propast i da je opstanak države važniji od pobede jedne partije.

Može li se živeti dobar život a da se nikad ne postave velika filozofska pitanja?

Za Sokrata „neispitan život nije vredan življenja”, ali stvarnost nas često demantuje. Ako je dobar život spokoj, poštenje i sreća, onda je apsolutno moguće. Ako je dobar život potpuna svesnost, sloboda izbora i dubina ljudskog iskustva, onda je to bez filosofskih pitanja veoma teško. Za grčke filosofe dobar život je „eudajmonija”, spoj i duhovnog blagostanja i lične ostvarenosti.