ЗАТОЧЕНИЦИ ПРОКЛЕТЕ АВЛИЈЕ

Потенцијални самоубица после једночасовне драме ипак није скочио с београдске „Газеле”, али у мутну Саву су се суновратиле многе хумане, социјалне и етичке вредности овог друштва.

Сви смо мање-више свесни моралног посртања и по вертикали и по хоризонтали света у коме живимо, али ипак сам остао запрепашћен реаговањима неких очевидаца на покушај самоубиства младића у Београду.

Професионално одлично одрађен извештај телевизије Б92 суочио нас је с драматичним ломовима који се догађају у главама наших суграђана. Тема коју је у петак већ коментарисао колега Жарковић заслужује не само још један, него стотине текстова, анализа, дијагноза.

Не излазе ми из главе брутално опоре изјаве оних који су на „Газели” изнервирано чекали исход једне борбе за живот и смрт. „Дајте ми пиштољ, ја ћу да га убијем, да му олакшам, мајку му ј....”.

Човеку се баш журило, а тамо неко му одузима време јер хоће да се самоубије. Он би то време, некако верујем, радије да искористи да чује шта по Скупштини прича Веља или како куне Гордана.

Ни трага саосећајности, не за туђу невољу, већ туђ живот. И то у тренутку када се од протагонисте кафанске туче у Америци прави некакав херој, а од свих нас очекује дивљење за силеџијство.

Гаде ми се цинични радозналци који децу изводе из кола да би их на мосту мобилним сликали са самоубицом у позадини. Па да се за наредни рођендан уз торту диче како су били на „лицу места”.

Шокиран сам био када ми је таксиста рекао да је било боље да су младића гурнули с моста јер „сада ћемо сви морати да плаћамо за његово лечење”.

Препознајем те ликове. То су они који ће вам сутра безобзирно заградити ауто на паркингу јер имају „важна посла”. То су они који ће на 14. спрату оставити отворена врата лифта. То су они који ће зарад конта на Кајманима упропастити фирму. То је свет који мисли само на себе.

Зар смо тако брзо постали део Њујорка који, чини се колико јуче, нисмо могли да разумемо када смо слушали да пролазници незаинтересовано прескачу несрећнике на плочницима?

У отуђености смо се највише приближили Западу. Изгледа да је „небески народ” на том правцу најуспешнији у стварању „новог друштва” и његовог „новог човека”. Што каже мој познаник: „Тражили сте глобализацију. Добили сте је. Поднесите победу”.

Предуго су нам као патриотске хероје нудили металик-криминалце и силикон-диве. Онда је понуда замењена угланцаним клептоманима и блајханим пи-аровима.

Резултат? Организовани криминал, насиље, крађа, отимачина, корупција, убиства, преваре, манипулације, трговина људима и наркотицима, лажни хероји којима се клања док се они који уче сматрају будалама, злоупотреба положаја, сиве зоне, политичка трговина, поткупљени лекари, куповина диплома...

Већина која нема привилегију да припада овим лукративним круговима претворила се у морално размагнетисан свет који је остао без компаса. Утучена је у појам. „Сви смо ми постали заточеници проклетих авлија”, рекао би Иво Андрић.

Какви смо то људи без елементарног разумевања за животе оних око нас? Да ли су нас свеколики ратови, санкције, бомбардовања и кризе толико разјели да газимо по темељним вредностима сваке цивилизације?

Јесу. Време неморала сменило је време без морала. Недостају основни елементи развијене и сигурне етике као важне кохезивне снаге друштва. Зато је „Газела” споменик безобзирности, саможивости и себичњаштву.

Криза морала води у кризу човечности, о чему је у Божићној посланици говорио патријарх српски Павле, али Црква није нашла за сходно да осуди безбожничко понашање оних с моста који ће наставити да се представљају као смерни верници.

Знам, криза отуђења делом је резултат рушења вредности старог система и (пре)спорог грађења нових моралних постулата, још већим делом плод озбиљних економских проблема.

Све је то тачно, али чини се да смо дозлабога притиснути стицањем. И када имамо, а посебно када немамо, постајемо жртве сасвим посебне социолошке болести савремене цивилизације – конзумизма. Потрошња као надокнада за сиромаштво духа.

Проблем је што су у временима као што су ова, оловна, људи притиснути са свих страна. Не могу ни да троше. Економска криза само подстрекује кризу морала. Стрес је свеопшта појава. Као и депресија.

Док су отпуштања на обзорју сваког новог јутра, на послу траже да се више ради, већу дисциплину. Сасвим разумљиво – када нас не би нервирали приватизациони лопови, када не би разједала корупција, када се сваког дана не бисмо сетили изневерених обећања.

Код куће није ништа боље. Супружници се међусобно глођу око све окраћалијег породичног буџета. Он не би да одустане од овога, она би да купи оно. Деца инстант друштва хоће све, и то одмах.

Између куће и посла није ништа боље. Иструганих нерава, аутомобилистима је свако крив. Не би неког пропустили па да их кољу. Још када виде како полицајци жмуре на прекршаје бесних металик џипова а кажњавају оне по „југићима”, све им се смрачи.

По градском саобраћају људи се попреко меркају. Другарица ми је недавно испричала да су је на Славији избацили из аутобуса јер је била у бунди. Драматично раслојавање не подноси толеранцију.

Похлепа, грамзивост, отимачина, завист. Све је то свуда око нас. Губи се људски идентитет. Претварамо се, или нас претварају, у импрегнирана створења неосетљива на проблеме, болове, патње или болест других око нас.

Зато онај на „Газели” у камеру, без трунке стида, каже да жали што му нису дали пиштољ да самоубици-у-покушају прекрати муке. Када бих у глави тог лика провео десет минута мора да бих се за сва времена ослободио сваке идеје о људској солидарности.

Како у таквом окружењу да очекујемо толеранцију према различитости? Скандал у „Сава центру” још је једна потврда да живимо у времену моралне нечистоће.