Изгубљени рукопис

Једног промрзлог јутра стигло ми је писмо од човека кога не познајем и који се није потписао. Било је откуцано на компјутеру. Непознати ми се обратио пошто је прочитао нека моја размишљања у новинама и помислио да могу да га разумем. Писао је о усамљености, отуђењу, забораву, пролазности, беди, лажном сјају и свакојаким лажима, немању скрупула, издаји, превари, филантропији, мизантропији...

Писао је и о томе да је управо изгубио посао, да су му хладни радијатори, да нема новац да се греје на струју, па је принуђен да ложи пећ на угаљ, како га због тога суседи оптужују да загађује ионако нечист ваздух, да у стану више нема природне, дневне светлости јер су му око куће саграђени са једне стране висока пословна зграда, а са друге велики супермаркет, да му је жена срчани болесник, а да њихов син није успео да упише државни факултет, иако је у средњој школи био одличан ђак. Пара немају за приватне факултете па се и због тога секирају. Чини му се да је за сваки, и најмањи, корак у животу потребна нека веза или нечије ургирање...

Писао ми је да никако не жели да његово писаније схватим као „какву жалопојку” или „искање некакве материјалне помоћи”, већ као писмо човека човеку, трагање за суштинским истомишљеницима који не морају бити условљени истим или сличним социјалним положајем да би се разумели, јер есенцијално разумевање лежи у нечему дубљем и слојевитијем. Он је, нажалост, због свега што се догађа око њега, али и свих проблема који су га снашли, запоставио личне контакте са пријатељима.

Писао ми је и колико је битно да човек чује онога ко је поред њега, да може да разазна гласове и речи у гомили, да зна да протумачи исписане редове и да види оно између, да зна да изговори и да напише сопствене мисли. Писао је како је важно да човек научи да разуме и оно што није део његовог искуства, да не допусти да га коче предрасуде, да говори једноставним језиком и о најкомпликованијим стварима.

На крају ми се извинио што писмо није написао руком и навео је разлог због кога га је откуцао на компјутеру. Почео је да га пише али је, негде на средини, схватио да је изгубио сопствени рукопис. Упитао се: да ли је својеручни рукопис у новом времену и даље тако неопходан? Није баш био сигуран у одговор на то питање, али му се, ипак, учинило да ту нешто није у реду.

У коверти сам пронашла још један пресавијени папир и отворила га. За разлику од компјутерски откуцаног, ово писмо, писано руком, било је потписано пуним именом и презименом.

Рукопис је био на почетку јасан, слова су била течно повезана, затим су почела да подрхтавају, редови су се неконтролисано дизали и спуштали напуштајући претходно задати правац. Ћирилична и латинична слова су се мешала, неретко мењајући смисао и значење речима да би потом цео текст почео да се претвара у једну линију.

То ме је навело да узмем папир и оловку и покушам да напишем својом руком неколико реченица.

Суочила сам се са сопственом линијом.