Држава на проби

Народни закон, тест за државу и њен опстанак, боље икад него никад, одлучно по криминалцима… Готово еуфоричне изјаве прате почетак примене Закона о одузимању имовине стечене криминалним радњама. То што је закаснио јер су се у међувремену многи нелегално обогатили, биће опроштено, само нек’ почне. Прешло се лако и преко тога да је једна од препорука групе земаља Савета Европе за борбу против корупције коју је Србија требало да испуни до краја 2007. године, управо била – решавање питања привременог и трајног одузимања имовине у случајевима корупције. Министарство правде Србије формирало је, с годином дана закашњења, прошлог септембра, радну групу за израду закона, закон је усвојен, на сва звона најављен а од данас креће његова примена.

Законски поступак који ће се примењивати, доказивање невиности уместо доказивање кривице, овог пута је оправдано тиме да држава мора одлучно и ефикасно да крене у обрачун с „хоботницом“ која је прождире, развлачи, подсмева јој се и руши је. Такву дилему нису имале ни државе које већ имају сличне законе. Угледали смо се на праксу земаља као што су Италија, Ирска, Велика Британија и САД у којима се годинама ефикасно одузима нелегално стечена имовина.

Само у једној акцији италијанске полиције, прошле године, одузето је шест милијарди евра од мафије. Конфисковану имовину Италијани користе за борбу против те исте мафије, у друштвене сврхе, као помоћ сиромашнима... Одузимају се хотели, фирме, зграде, куће, аутомобили, новац, накит, укратко – све. Одузете фирме се не затварају, већ се у њима наставља рад док се не пронађе нови власник.

Лепо је код нас све замишљено и преписано, званичници обећавају да „неће стати“ али једно питање остаје да лебди – да ли је наш државни апарат и правни систем зрео за такву озбиљу и компликовану правну процедуру.

Примера ради, ако би сада истражилац желео некоме да провери имовину у Србији, морао би да свим општинским органима, а има их готово две стотине, наложи да му доставе податке о његовој имовину у тој општини. Ако сумња да је „склоњена“ имовина у иностранству, онда ће морати компликованом процедуром међународне правне помоћи да затражи одговоре и да их чека, ако их уопште дочека.

И шта онда? Да би овај закон био у пракси примењив и ефикасан, потребно је да се брзо донесу законски прописи где би Републичка управа прихода на основу јединственог матичног броја грађана, имала за целу територију Србије евиденцију о имовном стању за све грађане. Тиме би се поједноставио увид колико ко има имовине и на који начин је до ње дошао и да ли је пријавио као легално стечену и да ли је платио порез… И у Народној банци Србије би морала да се успостави јединствена евиденција рачуна правних и физичких лица такође на основу матичног броја.

Народу, у нади да ће тако бити, остаје да се нада да ће држава имати даха да реши те „ситнице“. Старијима, који су по природи и искуству, скептичнији, још су у сећању оне давне комисије за испитивање порекла имовине и пароле типа „имаш кућу, врати стан“… Зато, све ово ће за државу бити тест који траје и који не сме олако да престане.