Država na probi

Narodni zakon, test za državu i njen opstanak, bolje ikad nego nikad, odlučno po kriminalcima… Gotovo euforične izjave prate početak primene Zakona o oduzimanju imovine stečene kriminalnim radnjama. To što je zakasnio jer su se u međuvremenu mnogi nelegalno obogatili, biće oprošteno, samo nek’ počne. Prešlo se lako i preko toga da je jedna od preporuka grupe zemalja Saveta Evrope za borbu protiv korupcije koju je Srbija trebalo da ispuni do kraja 2007. godine, upravo bila – rešavanje pitanja privremenog i trajnog oduzimanja imovine u slučajevima korupcije. Ministarstvo pravde Srbije formiralo je, s godinom dana zakašnjenja, prošlog septembra, radnu grupu za izradu zakona, zakon je usvojen, na sva zvona najavljen a od danas kreće njegova primena.

Zakonski postupak koji će se primenjivati, dokazivanje nevinosti umesto dokazivanje krivice, ovog puta je opravdano time da država mora odlučno i efikasno da krene u obračun s „hobotnicom“ koja je proždire, razvlači, podsmeva joj se i ruši je. Takvu dilemu nisu imale ni države koje već imaju slične zakone. Ugledali smo se na praksu zemalja kao što su Italija, Irska, Velika Britanija i SAD u kojima se godinama efikasno oduzima nelegalno stečena imovina.

Samo u jednoj akciji italijanske policije, prošle godine, oduzeto je šest milijardi evra od mafije. Konfiskovanu imovinu Italijani koriste za borbu protiv te iste mafije, u društvene svrhe, kao pomoć siromašnima... Oduzimaju se hoteli, firme, zgrade, kuće, automobili, novac, nakit, ukratko – sve. Oduzete firme se ne zatvaraju, već se u njima nastavlja rad dok se ne pronađe novi vlasnik.

Lepo je kod nas sve zamišljeno i prepisano, zvaničnici obećavaju da „neće stati“ ali jedno pitanje ostaje da lebdi – da li je naš državni aparat i pravni sistem zreo za takvu ozbilju i komplikovanu pravnu proceduru.

Primera radi, ako bi sada istražilac želeo nekome da proveri imovinu u Srbiji, morao bi da svim opštinskim organima, a ima ih gotovo dve stotine, naloži da mu dostave podatke o njegovoj imovinu u toj opštini. Ako sumnja da je „sklonjena“ imovina u inostranstvu, onda će morati komplikovanom procedurom međunarodne pravne pomoći da zatraži odgovore i da ih čeka, ako ih uopšte dočeka.

I šta onda? Da bi ovaj zakon bio u praksi primenjiv i efikasan, potrebno je da se brzo donesu zakonski propisi gde bi Republička uprava prihoda na osnovu jedinstvenog matičnog broja građana, imala za celu teritoriju Srbije evidenciju o imovnom stanju za sve građane. Time bi se pojednostavio uvid koliko ko ima imovine i na koji način je do nje došao i da li je prijavio kao legalno stečenu i da li je platio porez… I u Narodnoj banci Srbije bi morala da se uspostavi jedinstvena evidencija računa pravnih i fizičkih lica takođe na osnovu matičnog broja.

Narodu, u nadi da će tako biti, ostaje da se nada da će država imati daha da reši te „sitnice“. Starijima, koji su po prirodi i iskustvu, skeptičniji, još su u sećanju one davne komisije za ispitivanje porekla imovine i parole tipa „imaš kuću, vrati stan“… Zato, sve ovo će za državu biti test koji traje i koji ne sme olako da prestane.