Писање ме је спасило

Не мислим о себи као o храбром човеку. Инсистирам само на томе да кажем своје мишљење и знам да оно није много популарно у мојој земљи. Можда је храброст у оваквој ситуацији не придружити се општем хору. Знам да је врло угодно придружити му се, предати се зебњама и поједностављеном погледу који свет сече надвоје, на добре и лоше момке. Бити храбар у таквој ситуацији мислим да, можда, значи моћи узети у обзир различита мишљења, знати да нису сви лоши, да и ми сви нисмо добри и да понекада чинимо ужасне грешке. Храброст је, такође, отићи својим непријатељима и рећи им у чему греше, како треба да се они промене да би и нама, и себи, омогућили нормалност.

Давид Гросман (Јерусалим, 1954), израелски писац који је тренутно један од најзначајнијих и најзанимљивијих писаца у свету и последњих година у најужем избору за Нобелову награду за књижевност, и који је гост Београда, овако јуче одговара на наше питање да ли себе сматра храбрим када већ годинама покушава да приближи две супротстављене, непријатељске стране: Израел и арапски свет.

Гросман је један од ретких израелских интелектуалаца који се не боји, ако је потребно, да дигне свој глас против политике своје земље, полазећи од становишта да је мир, а не рат, услов за нормалан суживот народа у том подручју.

Писац кога наши читаоци већ добро знају и чије се књиге са нестрпљењем очекују, гост је издавачке куће „Архипелаг”, ПЕН центра Србије и Културног центра Београда. У ту част, „Архипелаг” је објавио Гросманову књигу са две новеле под насловом „Њено тело зна” у сјајном преводу Давида Албахарија, који је на српски пре две године превео и Гросманов роман „Види под: Љубав” (на српском је објављена и његова документарна проза „Жути ветар” и „Лављи мед”, мит о Самсону).

Познати сте као ангажовани писац у тражењу решења за мирни суживот Израела и суседа. Јесте ли помало уморни од Ваших напора за помирењем?

Да, осећам се уморним. То је врло фрустрирајући посао јер видите колико је тешко, готово немогуће, превазићи страхове који блокирају људски ум, видите како људи себе доживљавају као осуђене да воде своје животе у рату. То је, морам рећи, помисао од које се ужасавам. Ја не желим да живим живот жртве, не желим да живим живот неког ко је проклет да целог свог живота пати и патњу намеће другоме. Ја сам сигуран да постоји други начин.

Иако сам понекада уморан од тога, осећам да не смем себи да приуштим луксуз очајања. Јер, која је алтернатива? Да настављамо да се међусобно убијамо? За мене то није алтернатива.

Једном сте рекли да Израелци желе да буду Атињани али су, ипак, још Спартанци?

Да, ми заиста желимо да будемо Атињани, у Израелу постоји много интелектуалног, духовног, стваралачког, уз јаки осећај за демократију као код Атињана. Али, ми истовремено морамо да живимо и рат; окружени смо арапским светом за који нисмо добродошли. У последњој деценији било је шест до седам, осам ратова, свакога дана деси се неки терористички напад у Израелу, ми смо окупирали Палестинце, Иран прети нама да ће нас истребити. Све нас то приморава да будемо у приправности, да имамо врло јаку војску, и то је врло тешка супротност коју треба превазићи. А усудио бих се да кажем још нешто – чак и када буде био мир између нас и арапских земаља, и даље ћемо морати да будемо та мешавина Атињана и Спартанаца јер је Средњи исток врло непредвидива област, дивља и фундаментална, област у коју, и када би био мир, Израел чак ни после много, много година не би био сасвим интегрисан. Зато морамо да истовремено будемо врло отворени и просвећене демократе, а све време приправни за рат, што је најбољи начин да ту гарантујемо јаки мир. Уистину желим да једном, у далекој будућности, више не морамо да будемо Спартанци јер смо већ за то платили велику цену. Ја не волим да будем Спартанац. Морам да будем, али не волим.

Да ли је тачно да сте са тринаест година одлучили да учите арапски језик?

Ја говорим, читам и пишем арапски. У школи нам је дато да као други језик бирамо француски или арапски. Ја сам изабрао арапски. Сећам се, моја је мајка била врло забринута и питала ме је зашто желим да учим језик Арапа, и то тада када је управо завршен шестодневни рат, и када су постојали таква мржња између Арапа и Јевреја, и међусобно незадовољство. Говорила је: треба да учиш француски, то је језик културе, позоришта, књижевности, а ја сам јој, сећам се био сам врло ситан у тринаестој години, донео велики атлас, огромну мапу која ми је била скоро до рамена и показао јој где смо ми, а где је Париз. Био сам упоран у томе да мислим да радим исправну ствар; јер, ако желите да будете део једног подручја, онда морате да говорите његов језик. И морате да будете у стању да разговарате са својим партнерима, чак и са непријатељима, њиховим језиком. И да покушате да их дешифрујете кроз језик.

Да ли је данас још више младих у Израелу који мисле као што сте Ви?

Не, све је мање и мање младих који се одлучују да уче арапски. То је све део ратова који стоје између њих и нас. Обе стране не желе да упознају једна другу; само знају да пројектују страхове и ноћне море.

Слична је и ситуација на Косову, мало је Срба који знају албански…

С друге стране, и то је нормално, нормално је бојати се других. То може да нам се не свиђа, али је ситуација таква каква је. Људи заиста не желе да на свет гледају очима других. Ако научите језик свог непријатеља, онда неизбежно гледате на ствари са тог становишта. А ако то чините, ако стварност посматрате очима вашег непријатеља и онда, можда, можете да код себе видите неке ствари које вам се неће допасти. Дакле, боље што даље, боље не.

Ваша нова књига садржи две новеле: „Опседнутост” и „Њено тело зна”, по којој је и добила назив.

Прва прича је о љубомори и мушкарцу. Њу обично воле мушкарци. Другу воле жене. Значи, покривен сам из оба смера. Рекло би се, једна је само за мушкарце, а друга само за жене. А ја желим да мушкарци прочитају другу а жене прву.

… баш са називима ми је пала на памет једна игра. Од Ваше две књиге, ове и романа „Види под: Љубав” направила сам један наслов – „Њено тело зна да… види под: Љубав” и тако добила симболично све о чему говоре Ваше књиге.

Невероватно! То је … никада мислио на тај начин.

А говоре о љубави, мржњи, самоћи и усамљености, мучењу, опседнутости, неверству, несигурности у љубави.

Да, тачно, у том смислу све су моје књиге једна књига. Оне су све врло повезане, али ми се много допада Ваша интерпретација. Иначе, волим да пишем са становишта жене, то је велики изазов. Увек ми је било занимљивије да испитујем женски ум. Мушки ум је за мене terracognita, док је женски ум terra incognita. У последњем роману од шест стотина страница, који је баш сада објављен у Израелу, мој главни јунак је жена, покретач целе приче. Ја не идеализујем жене, видим их као људска бића, али је способност жена да нас мушкарце коригује и да нас постави на право место.

А како Вам се зове роман?

Још не знамо како ће се звати на енглеском, знаћемо га, можда, ове недеље када превод буде завршен. Ради се о жени чији је син отишао у војску и учествује у војним операцијама. Она има врло снажно предосећање да ће му се нешто лоше десити и одлучује да побегне од куће како је лоша вест не би стигла. Одлази на сам крај Израела и иде кроз Галилеју, причајући пријатељу који је са њом о свом сину. Она то чини јер осећа да је грађење свих тих малих прича о његовом животу једини начин да га заштити. Роман сам почео да пишем пре готово шест година, а три године и три месеца после тога мој живот и прича су се срели. Писао сам књигу још годину дана и у години када сам је завршио открио сам много ствари о животу, и о писању. О томе како ме писање може спасити.

Ви јесте храбар човек.

Мислим да није било алтернативе. И мислим да је то једини начин на који сам ја знао да се вратим у живот, а не предам се болу и очајању. Сећам се, знате, док сам књигу писао, мој пријатељ Амос Оз је тачно знао шта пишем, и знао је целу причу. Пошто ми је син пао у рату, дошао је код мене кући а ја сам му рекао: „Знаш, мислим да сада више нећу бити у стању да спасим роман.” А Амос ми је рекао: „Роман ће спасити тебе.”

Био је у праву?

Амос је врло мудар човек. Био је у праву.

Он је и Ваш пријатељ.

Он и А. Б. Јошуа. Знате, ја нас тројицу називам Три тенора. Виђамо се заједно, причамо, читамо...

Можете бити и три мускетара, делите и исти политички ангажман.

Можемо.

Анђелка Цвијић

------------------------------------------------------

Уђи у књижевност и видећеш свет

Да ли сте се сада на Сајму књига у Јерусалиму срели са Харукијем Муракамијем?

Нисам, на жалост. Био сам на путу. Али, срели смо се једном на Исланду. Ми писци само путујемо. Знате ону, „Уђи у књижевност, и видећеш свет”. И тачна је. Има нас свуда.