Кад радници марширају, власт клеца

Од нашег сталног дописника
Љубљана – Овдашњи медији извештавају да је масован раднички протест шест синдикалних централа, потпомогнут у суботу студентима и пензионерима, уз звуке "Интернационале" и мелосом с југа", напрасно у уторак увече уродио плодом после вишемесечног одбијања послодаваца да ослушну захтеве запослених у производњи, међу којима део њих живи на ивици беде. "Претња" – коју је демонстрирало не само 70.000 синдикалних активиста који су 17. новембра марширали Љубљаном уздуж и попреко заједно са новим председником Словеније Данилом Тирком (који им је тако дао подршку јер се са "300 евра не може пристојно живети"), него и речи Душана Ребоља, вође синдиката Пергам, да власт има чега да се боји јер ће у јануару почети генерални штрајк због кога ће "цела Словенија стати!" а држава претрпети много тежи губитак него што су повишице и већа социјална давања за најугроженије социјалне слојеве – подстакла је менаџере да одреше кесу.

Попуштању кумује и чињеница да службена Љубљана 1. јануара од Португалије преузима штафету председавања Европској унији, па чак и пуко помињање свеопште обуставе рада ужасава кабинет премијера Јанеза Јанше. Ни 48 сати од "демонстрација упозорења", стиже вест да је део послодаваца спреман да "већ ове године" понуди повишицу и са запосленима подели део колача од профита. А баш то је тачка која је и изазвала бунт – док се власт хвали како је ера конзервативне владе (коју чини Јаншина СДС са коалиционим партнерима десног центра) успешнија од претходних, јер је привредни раст чак шест одсто а држава најнапреднија међу 12 нових чланица ЕУ, у јесен је талас поскупљења помутио такав имиџ Словеније.

Серија поскупљења хране системом домина изазива нова поскупљења режијских и других трошкова, а из Брисела се нижу нервозна упозорења да се Словенији, тазе чланици зоне евра, инфлација отела контроли јер уместо најављена три одсто најновије прогнозе предвиђају 5,1 одсто, што је изнад просека ЕУ. Газде су израчунале да би их захтев од 3,5 одсто повишења плата годишње коштао 100 милиона евра, што су испрва оцениле – неприхватљивим.

Није их омекшала ни примедба опозиције, изречена на рачун владе, да сјајни економски показатељи нису бајни када се ставе под лупу, односно из угла егзистенције обичних људи, јер је за вакта Јаншине екипе број радника на минималцу порастао са 16.000 на 20.000, уз 80.000 пензионера који таворе на месечној апанажи од око 300–400 евра, што није довољно ни да сваки дан купе свеж хлеб и млеко. Алармантан је и податак да држава оставља у аманет будућим поколењима дуг од 16 милијарди евра.

Премијер се на проблеме одазвао увођењем – како коментаришу невладини медији – "неке врсте ванредног стања", а најавио је и оставку.

Док је са радијских канала одзвањао глас Душана Семолича, вође највеће синдикалне организације у држави (Савез слободних синдиката Словеније), који је позивао грађане свих доби и професија да "учествују на великим радничким демонстрацијама за више плате и благостање свих", Јанша је преко националне телевизије поручио да уочи председавања ЕУ не може да води "битку на два фронта" – једну с опозицијом (која би да улаже интерпелације против министара које је ухватила у лошем раду) и другу са ЕУ током председавања. Уместо да поднесе оставку, затражио је гласање о поверењу влади, а парламент је после жестоке дебате одлучио повољно по председника владе. Јанша, међутим, није задовољан, јер га није подржала и опозиција. И тврди да је ствар са оставком још увек на столу.