Суд, пресуде и јавност

Укидање пресуде Урошу Мишићу не значи да је он ослобођен. Не значи ни да ће добити мању или већу казну од десет година затвора због покушаја тешког убиства полицајца.

Укидање пресуде значи да ће Урошу Мишићу бити поново суђено. Значи само то и ништа више.

Тек ако јавност схвати ту једноставну чињеницу могло би да уследи питање зашто је пресуда укинута. Званично саопштење Врховног суда каже – битна повреда одредаба кривичног поступка, изрека пресуде у супротности са образложењем, непотпуно утврђено чињенично стање… Слично је било и код укидања пресуде за свирепо убиство трогодишње девојчице. Рогобатни правни изрази тешко су разумљиви обичном човеку, али и новинарима и уредницима који нису правници. Многи од њих јуришају да „објасне” јавности како је оптужени „помилован” или да ће му бити изречена блажа казна.

Портпароли судова објашњавају новинарима шта значи укидање пресуде, али то није довољно конкретно и није сензационално.

Док адвокати изјавама скупљају своје поене, портпарол Републичког јавног тужилаштва говори да се „тек сад види колико је правосуђу неопходна реформа”. Врло је популарно рећи да судство ништа не ваља и ништа не ради. При томе се заборавља да је тужилаштво само странка у поступку пред судом, додуше са својством државног органа. Заборавља се да тужилаштво гони и тужи, а да суд суди. Међутим, нема ниједног судије да каже нешто за новине и телевизију. Свако питање за њих има један исти одговор: „Не могу да коментаришем предмет који је у току”. Тако је јуче одговорио и заменик председнице Врховног суда Драгомир Милојевић, на питање новинара: „На какве то пропусте у правосуђу указују укинуте пресуде Урошу Мишићу и Малиши Јефтовићу?”

„Пресуда којом се неко осуђује на 40 година затвора мора бити кристално чиста”, рекао нам је судија Милојевић после конференције за новинаре, дакле незванично. Зашто исто то није рекао званично, у микрофон, пред камерама? Зато што је предмет још „жив” и зато што ће му неко, можда, замерити да је својом изјавом одао своје судијско уверење о кривици оптуженог коме ће се тек поново судити. Судска власт неће да се испрси и да јавно, јасно и гласно изнесе свој став. Судска власт мисли да нема право на то.

А онда се догоди случај Брацановић. На условну слободу је пуштен човек осуђен за непријављивање убиства и убица Ивана Стамболића. Министарка правде сменила је због тога управника затвора, а председница Врховног суда Вида Петровић-Шкеро јуче пре подне од новинара сазнаје да је покренута иницијатива за разрешење троје судија који су донели одлуку о условном отпусту. A за пуштање Брацановића сазнала је прекјуче из медија. Новинари затим питају да ли су у случајевима Уроша Мишића и Милорада Брацановића биле исте судије. Добијају одговор да је исти само председник судског већа. Из тога ће извући неке закључке, а судска власт би бар данас, када чује сва медијска тумачења и нагађања, могла да нађе за сходно да јасно и гласно, за јавност, за све нас, објасни зашто је Брацановић пуштен из затвора два месеца пре истека казне.