Sud, presude i javnost

Ukidanje presude Urošu Mišiću ne znači da je on oslobođen. Ne znači ni da će dobiti manju ili veću kaznu od deset godina zatvora zbog pokušaja teškog ubistva policajca.

Ukidanje presude znači da će Urošu Mišiću biti ponovo suđeno. Znači samo to i ništa više.

Tek ako javnost shvati tu jednostavnu činjenicu moglo bi da usledi pitanje zašto je presuda ukinuta. Zvanično saopštenje Vrhovnog suda kaže – bitna povreda odredaba krivičnog postupka, izreka presude u suprotnosti sa obrazloženjem, nepotpuno utvrđeno činjenično stanje… Slično je bilo i kod ukidanja presude za svirepo ubistvo trogodišnje devojčice. Rogobatni pravni izrazi teško su razumljivi običnom čoveku, ali i novinarima i urednicima koji nisu pravnici. Mnogi od njih jurišaju da „objasne” javnosti kako je optuženi „pomilovan” ili da će mu biti izrečena blaža kazna.

Portparoli sudova objašnjavaju novinarima šta znači ukidanje presude, ali to nije dovoljno konkretno i nije senzacionalno.

Dok advokati izjavama skupljaju svoje poene, portparol Republičkog javnog tužilaštva govori da se „tek sad vidi koliko je pravosuđu neophodna reforma”. Vrlo je popularno reći da sudstvo ništa ne valja i ništa ne radi. Pri tome se zaboravlja da je tužilaštvo samo stranka u postupku pred sudom, doduše sa svojstvom državnog organa. Zaboravlja se da tužilaštvo goni i tuži, a da sud sudi. Međutim, nema nijednog sudije da kaže nešto za novine i televiziju. Svako pitanje za njih ima jedan isti odgovor: „Ne mogu da komentarišem predmet koji je u toku”. Tako je juče odgovorio i zamenik predsednice Vrhovnog suda Dragomir Milojević, na pitanje novinara: „Na kakve to propuste u pravosuđu ukazuju ukinute presude Urošu Mišiću i Mališi Jeftoviću?”

„Presuda kojom se neko osuđuje na 40 godina zatvora mora biti kristalno čista”, rekao nam je sudija Milojević posle konferencije za novinare, dakle nezvanično. Zašto isto to nije rekao zvanično, u mikrofon, pred kamerama? Zato što je predmet još „živ” i zato što će mu neko, možda, zameriti da je svojom izjavom odao svoje sudijsko uverenje o krivici optuženog kome će se tek ponovo suditi. Sudska vlast neće da se isprsi i da javno, jasno i glasno iznese svoj stav. Sudska vlast misli da nema pravo na to.

A onda se dogodi slučaj Bracanović. Na uslovnu slobodu je pušten čovek osuđen za neprijavljivanje ubistva i ubica Ivana Stambolića. Ministarka pravde smenila je zbog toga upravnika zatvora, a predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović-Škero juče pre podne od novinara saznaje da je pokrenuta inicijativa za razrešenje troje sudija koji su doneli odluku o uslovnom otpustu. A za puštanje Bracanovića saznala je prekjuče iz medija. Novinari zatim pitaju da li su u slučajevima Uroša Mišića i Milorada Bracanovića bile iste sudije. Dobijaju odgovor da je isti samo predsednik sudskog veća. Iz toga će izvući neke zaključke, a sudska vlast bi bar danas, kada čuje sva medijska tumačenja i nagađanja, mogla da nađe za shodno da jasno i glasno, za javnost, za sve nas, objasni zašto je Bracanović pušten iz zatvora dva meseca pre isteka kazne.