Америка није тигар од папира

Од нашег дописника
Москва, марта – Књига Јевгенија Примакова „Свет без Русије, чему води политичка кратковидост” била је повод за разговор са овим осамдесетогодишњим научником, политичарем, кога сматрају аутором идеје о вишеполарном свету, данас директором Привредне коморе Русије. Богато политичко искуство чини Примакова значајном политичком фигуром у Русији, својеврсним арбитром у многим ситуацијама у вези са спољном и унутрашњом политиком државе.

Шта све Примаков није био у својој богатој политичкој каријери! Директор научних института, министар иностраних полова, председник владе, руководилац спољне обавештајне службе, депутат Државне думе, члан светског „Савета мудраца”... У новој књизи садржана је подробна анализа места и улоге Русије у савременом свету, а посебна пажња посвећена је руско-америчким односима. Њен наслов је један угледни политиколог протумачио као доказ да Русија није нашла своје место у свету, да га и не тражи већ да демонстрира свој „посебан пут”.

„То је потпуно супротно мојој замисли. Књигу сам писао желећи да кажем управо да је Русија део света, и не просто део света, него један од главних делова света. Посебно данашња Русија, јер су многи, после окончања хладног рата и нестанка СССР-а, сматрали да је Русија престала да буде велика држава. Наравно РФ није Совјетски Савез који је био једна од две суперсиле, али новом односу према Русији кумовало је и то што је код нас деведесетих година вођена политика у складу са ставом да морамо на сваки начин, како је говорио наш министар иностраних послова, „да уђемо међу цивилизоване земље”. А потом је дошао крах економије и страшне деведесете године које су одбациле Русију назад. Такозвани реформисти довели су до тога да Русија на економском и социјалном плану изгуби 2,5 пута више него за време Другог светског рата. После тога смо почели да скупљамо снагу. Било је доста тешко, али до ове кризе смо се развијали доста добро и стабилно. Имали смо пораст економије скоро осам процената. Русија више није она иста. Само политичком кратковидошћу се може објаснити спремност неких западних политичара да избаце Русију са списка великих држава. Без Русије се никако не могу решавати задаци нових изазова светске безбедности.

Какву спољну политику треба да води Русија да би је сматрали равноправним чланом на светској политичкој сцени?

Уравнотежену, политику која ће штитити њене интересе, не улазећи ни с ким у конфронтацију. Ми не намеравамо ни на кога да нападамо и не повећавамо такозвани војни потенцијал. Али истовремено морамо да мислимо на своју безбедност. Када се, на пример, објави да за заштиту од непостојећих иранских ракета треба изградити противракетну одбрану у источној Европи, и наши војни стручњаци оцене да је то антируска акција, ми морамо да мислимо о адекватном одговору који ће осигурати нашу безбедност.

Током последњих година односи са Америком су пали такорећи на најниже гране. Мислите ли да ће промене на челу САД нешто изменити?

Верујем да ће долазак новог председника САД створити боље услове за решавање неких питања које је са администрацијом Буша било веома тешко решавати. Пажљиво пратим шта се догађа и видим да на важним местима нема неоконзервативаца. Они су били аутори политике унитаризма. Њихова идеја је био рат у Ирак и спремност да се нападне Иран... Сада их бар на површини нема.

А шта ће бити са ПРО, постоје назнаке да се и ту нешто може променити?

Верујем да се могу и за то наћи компромисна решења. Та варијанта је, уосталом, већ била у оптицају. Ја сам са Кисинџером копредседник групе „Русија–САД: поглед на будућност”. Пре него што сам прошле године пошао у Њујорк на састанак групе, разговарао сам са председником Путином који ми је рекао да му је Роберт Гејтс предложио, ако се бојимо да се ракете могу преусмерити на нас, а пошто је за то потребно неколико сати, да у базама буду и наши стручњаци. Путин ми је рекао – наравно, то није наш предлог, ми смо предлагали заједничку станицу, али нека нам напишу то што хоће. Они нису написали. Питао сам Гејтса, кога добро знам јер смо сарађивали када смо били руководиоци, он ЦИА, а ја спољне обавештајне службе РФ, зашто. Одговорио је – морате прво да се договорите с Пољацима! А кад сам питао Бушовог помоћника за националну безбедност, он је рекао да предлога није ни било и да је погрешио преводилац. Хоћу да кажем да је тада био могућ компромис. Он је и неопходан. Ја немам свој предлог, али сам сигуран да се могу наћи ствари које могу, ако не да реше, да бар олакшају проблем. Ја се томе заиста надам.

А можда се одлука промени због финансијске кризе – можда неће бити новца за тако скуп пројекат?

Ја нисам од оних који потцењују снагу Америке. То је најјача земља по војном потенцијалу, по економском и политичком утицају. Друга је ствар што то не сведочи о постојању монополарног света. То сведочи да у многополарном свету САД заузимају врло важно место. Упркос кризи, САД нису колос на глиненим ногама, ни тигар од папира, оне су моћне и надајмо се да ће нови председник ићи мало другачијим путем од претходног.

О другачијем путу говори и недавна посета Хилари Клинтон Кини, као и речи Збигњева Бжежинског да би Кина и САД могле да поделе лидерство у свету.

Кина се заиста врло брзо развија. Она је колос савременог света и она ће бити једна од неколико најјачих држава. А Бжежински је хтео мало сензационализма. Ја њега добро знам, он често воли да каже нешто да би привукао пажњу. Нема опасности од Кине.

У својој књизи руководство Русије називате „тандемом”. Прилично необично и многи верују – краткотрајно решење. Новинари сваки час откривају „пукотине” у односима двојице лидера. Може ли то да потраје?

А зашто не би могло? Може, ако се председник и премијер буду договарали. За сада се договарају. Новинари по природи свога посла прате да ли се Путин појавио, на пример, на састанку Савета безбедности или није. И на основу тога закључују да се појавио проблем. А то ништа не значи, можда је човек био на путу или заузет. Наравно, председник и премијер могу имати различита мишљења о неким стварима, али то је увек добро. То није најава да ће доћи до проблема. Ја мислим да су њихови односи сасвим у реду и да би било горе кад би се један потпуно потчињавао другоме.

-----------------------------------------------------------

Пратим „Политику“

„Политика” су одличне новине. И увек су биле, ја то знам зато што сам, некад давно, десет година радио као новинар „Правде”. Онда смо сарађивали. Од тада пратим ваше новине, рекао је Примаков.

-----------------------------------------------------------

Председник и премијер

Често се поставља питање ко заправо руководи данас Русијом?

Многи су мислили да ће Медведев постати председник, а да ће сва власт остати у рукама Путина. Али испоставило се да нису били у праву. Путин се показао као прави човек и политичар и нигде није ни покушао да преузме његова овлашћења ни као председника ни као врховног команданта. Он је, као премијер, у сваком тренутку свестан да је Медведев председник. Са своје стране, и председник се односи према Путину као веома утицајном човеку који има веома висок рејтинг у народу и ја мислим да то ништа не може да промени. Осим, као што сам написао у књизи, ако њихова окружења не покушају да утичу на односе. Нажалост чиновници често не служе држави него себи. И то није само код нас него у свим земљама.

Љубинка Милинчић