Гризе риба на Дорћолу

Као и сваки прекаљени пецарош, коме је стало до сопственог задовољства и угледа на обали, баба Сока по цео дан припрема „прибор”. Чисти цегер од мрвица. Подмазује точкове на руским колицима. Гура кесе једну у другу, па нараслу лопту пегла длановима и пакује у преграду торбекање.

Маниром аласа што стрпљиво проверава мрежу, премерава садржај фиоке с документима. Гледа да фотографијама са којих се смеши случајно није истекао рок од шест месеци. Да л’ је последњи чек од пензије на свом месту, спреман за фотокопирање, у случају какве хитне интервенције на неком од престоничких шалтера. Акције, повластице, дотације, разне врсте помоћи... Не треба ништа пропустити.

Добро је, осмехује се Сока, нема рупа у „мередову”. Градски вирови су непресушни, ваља бити спреман. Никад се не зна кад ће „алат” затребати. Кад ће негде „риба” да загризе.

Чисти затим чизме. Струже жвакаћу гуму коју је „зарадила” у последњој акцији у лову „на јевтиноћу”, у подземном пролазу на Зелењаку. Ништа не сме да је успорава кад јурне да покупи „улов”.

Гланца на крају и телефонску слушалицу. „Екипа” је непрестано будна, може неко од „колега” да зазвони у било које време.

И, наједном: „Дрииин-дрииин!” Звони.

– Џабе превоз за ГСП и „Ласту”! Ма шта кажеш! И за вас свеже пензосе! Јављам својима! Рачунај да смо кренули!

Стара врти бројчаник, издаје упутства. Упире прстом у правцу терасе. „Боде” одсечно плафон. Неколико пута „буши” под. Прекида брзо везу, облачи се војнички, увежбано. Узбуна је! Гризе на Дорћолу! Деле се легитимације за бесплатну вожњу особама које су пребациле 65 година, с пензијама нижим од републичког просека! Најзад, рибетина!

Иако је пет изјутра, цео тим из Вишњице је на аутобуском стајалишту. Ту су и Сенка, и Пера, и Соња са Звонком, Радојка са унучицом. Ето и болешљивог Станета, лупа штапом, дојурио и Миљко, а Милка трчи за њим без душе.

Сока, најстарија међу присутнима, будући да је прошле године са срећом узела осамдесет трећу – те поседује „трајну” бесплатну карту – има инструкторску функцију, што њену одговорност некадашње правнице доводи до белог усијања. Предано врши смотру: проверава опрему, документа, фотографије. Цепидлачи, стреља комшиницу Сенку преко наочара: „Слике ти избледеле, а и с плаже су... Сликаћеш се у ГСП-у, поставили људи аутомат за такве, смотане, ко што си ти. Ми ћемо ти чувати ред.” И додаде: „За мном у бус, другови!”

У пола шест вишњичка група прикључи се хиљадама окупљених пред здањем превозника. Ред у Кнегиње Љубице формирао се спонтано, као у најбоља, „златна” времена за кризу, кад су цветали једино редови. Сви знају кораке уличне „игре”: станеш иза оног последњег. Ако не знаш, приупиташ шта се чека. Ако ни он не зна, питаш даље, оног испред. Убрзо сазнаш. Да л’ је зејтин, да л’ шећер, да л’ тачкица, да л’ маркица... Нема везе шта је, важно је – да је! Да се дише сложно, једно другом за врат, да се дружи. Коментарише. Размењују искуства. Милина. Живот је понекад тако леп!

Редари организују светину да не дође до немилих сцена. Знају, времешни умеју и те како да се разјаре. Тетоше их, додају воду и шећер, захтеве и оловке. Попуњавају се формулари на хаубама аутомобила. На фасадама. На раменима...

Клима се главом пред камером. Паметно се одговара на питања новинара. Једино нико од анкетираних не зна прецизно да каже зашто је баш првог дана дотрчао на Дорћол. Сви, изгледа, могу само данас, сутра већ имају друге радне задатке. Чекају их многобројне пензионерске обавезе.

Вишњичани су „комбинацијом”, као и увек, завршили и овај послић. Док се Сенка сликала у аутомату, без купаћег, бака Сока је препознала комшију у шалтер сали – иначе, цивилног војника – ангажованог на смиривању хаоса. Фин дечкић, сетио се да му је као малом куповала сладолед и нашао се „својима” у невољи.

За мање од шест сати све је било готово, те се раздрагано друштво, с богатим уловом и песмом на уснама, упути кући, на дежурство. Пролећна сезона управо почиње. Можда „риба” још негде проради.