Двориште

У близини наше зграде налази се двориште у којем је смештено десетак гаража. Гараже су различите ширине, висине и дубине, наслоњене на неколико кућица, узајамно повезаних, како родбинским везама укућана, тако и ходницима које су неимари вешто саградили да максимално уштеде на животном простору и топлотној енергији. Некако сам и ја успео ту да нађем место под сунцем за ауто, испод којег се често одмарају мачке са оближњих кровова задржавајући се тек колико траје топлота ауспуха. Све је у нашем дворишту искоришћено максимално, имамо чак и два дрвета од којих прво (одавно урасло у ограду) одваја гаражна места од суседног дворишта… а друго углавном служи да се птице на њему нахране дивљим трешњама док у пролеће вежбају прављење гнезда. Кажем вежбају, јер нисам приметио да се иједно задржало дуже од неколико сати… Крошња тог дрвета је раскошно прекривена лишћем и њен хлад штити од сунца пола дворишта.

Ретко када срећем икога да отвара врата тих гаража или паркира кола сем човека срдачног осмеха који ме увек отпоздравља са: „Добар дан, комшија”. Наши разговори кратко трају јер је мало времена за све оно што треба да уради у дворишту и у гаражи (о којој сам брзо сазнао да функционише и као одлично опремљена и организована радионица). Једног зимског предвечерја, враћајући се кући, чуо сам галаму из његове гараже. Зауставио сам се да погледам шта се то дешава и угледао неколико дечака како играју стони тенис на импровизованом столу и комшију као судију и навијача у исто време: „Склонио сам их са улице да се овде мало играју, боље је…” Обећао сам да ћу им се и ја придружити као некадашњи шампион своје школе у стоном тенису, само мало да отопли.

Наше зграде су леђима окренуте једна наспрам друге, те припадамо различитим улицама. Испред зграде у којој комшија живи на пролеће пробујају украсни жбунови, зазелени однегована трава и процвета посађено цвеће, али то зеленило потраје кратко, јер га прекрију флаше, конзерве, кесе и опушци које бацају пролазници или они који ту седе да попију понеку после рада или школе. Током пролећа, лета , јесени, па све до зиме, траје његова борба са ђубретом које неуморно износи са ограђеног травњака у оближње контејнере.

Нисам видео комшију нити чуо грају из гараже неколико месеци, из разумљивих разлога. Било је исувише хладно. Ових дана је неочекивано грануло сунце, успркос зимским прогнозама, чује се јутарњи цвркут и гукање са тераса и кровова… пролеће је ту. Чврсто сам одлучио да под хитно купим гомилу кеса и рукавица па да кренем у брање отпадака… а рекете ћу набавити касније.