АМЕРИКАНАЦ У ШЕКСПИРОВОЈ

Појма немам шта Мирослав Мишковић мисли о Косову, али сам готово сигуран да знам шта о томе мисле његове паре. Шуштави говор новца има јасну логику: ваљао би један велики шопинг мол у Приштини. У том смислу Мишковићев новац сигурно није одушевљен овим геополитичким натезањем око преамбулске покрајине, као што нису ни други људи од бизниса, али не смеју то да кажу, јер, политички, није згодно.

Отуда ми она прича о Мишковићевој понуди – Косово за америчку визу, изгледа помало натегнуто. Ако је ту било неког "њушкања" било га је око крупнијих ствари, а ово са визом може бити и лична иницијатива предузимљивог колеге новинара, склоног повезивању људи, идеја и догађаја, који себе доживљава као лобисту још од дана када је био помоћник директора Слободне трговинске зоне у оснивању, фантомског предузећа с двоје запослених и једном макетом коју су носили на састанке.

За природу односа између Америке и Мишковића, односно крупног капитала у Србији, значајнији је прекјуче одржан састанак у Шекспировој 27, адреси на којој је регистрован клуб ,,Привредник" у који без позива улазе само они који су већ згрнули милионе. Догодило се, наиме, да је у јеку буре око Мишковића, амерички амбасадор први пут ногом прекорачио праг ове институције, у пратњи британске екселенције, а с обзиром на то да је претходни представник вашингтонске администрације бежао од ове адресе као ђаво од крста, многи аналитичари у овоме већ виде знак да ће Мишковић ускоро видети Дизниленд.

Мишковић је, наравно, уз још петоро богатих био присутан на том скупу и упућени кажу да је после састанка био задовољан, не само због симболичког геста, америчког прекорачења прага једног дедињског клуба.

У јучерашњој анализи те вести коментатор "Политике" исправно закључује да би све то могао бити увод у промену америчког става око крупног капитала у Србији, односно око његовог порекла. Збиља помало глупо звучи оптуживање богатих људи да су паре зарадили у Милошевићево време.

А када су могли да их зараде? У "предмилошевићевско" време капитал су биле привилегије проистекле из природе друштвеног уређења, а промена тог уређења омогућила је корисницима привилегија да своју моћ, положај, информације – дакле, почетни капитал – искажу и на банкарском рачуну. Погледајте списак најбогатијих Срба, укључујући ту и митског Мишковића, и видећете да су то људи из нашег сокака који су околност санкција и хиперинфлације искористили да направе богатства.

У тренуцима малодушности делим већинско огорчење што су се они обогатили док смо ми сиромашили, али то је факат који обележава светску историју милијардера и Србија није ту никаква специфичност. Утолико пре Американци неће имати проблема да уваже ту врсту реалности, а било би и нама паметно да не јуришамо на сенку него на предмет огорчења због те врсте друштвене неправде.

А тај предмет је држава, односно њене институције, недовољно спремне, обучене и веште, а неки сумњају и да су добро корумпиране, да уведу ред у све те послове који нам боду очи. Не очекујем спектакуларне резултате. Они који су новац закопан у земљу сада уложили у земљу, брзином светлости прилагођавају своје пословање легалним токовима.

Друга је ствар што ће та тема још дуго бити једна од оних којима се, посебно пред неке изборе, подиже политичка прашина и што ће се с времена на време отварати веће или мање афере, с већом или мањом штетом по банкарски рачун оних који га имају. Ако фамозно, милошевићевско доба, окарактеришемо као доба првобитне акумулације српских капиталиста, онда је сад ово доба стабилизације стеченог капитала, које би требало, у народном интересу, што пре окончати да би наступила и трећа фаза – фаза наше користи од њихових пара.