ГОРАН СВИЛАНОВИЋ

Изгледа да нису све цигле из Берлинског зида завршиле у музејима. Неке као да су искоришћене да се тврђава Европа опаше новим зидом, шенгенским. Шенгенски зид данас оштрије поларизује Европу него некада Берлински.

Слобода кретања грађана Србије и осталих на Западном Балкану двоструко је ограничена. Није могуће слободно путовати у земље ЕУ и друге које су потписнице Шенгенског уговора, али је све теже путовати и у најближе суседне земље. Да би испуниле услове за улазак у ЕУ, земље из региона почеле су једне другима да уводе визе. Пред улазак  прва је то урадила Мађарска, следила ју је Румунија, а ускоро би слично требало да уради и Бугарска. У таквим околностима ће споразум о јединственој зони слободне трговине бити само "мртво слово на папиру".

Грађани овај двоструки шенгенски зид осећају као додатно повећање изолације Србије. Када се томе дода релативно сиромаштво и продубљивање економског јаза између региона и осталих делова Европе, тај осећај изолованости постаје неподношљив.

Чланице ЕУ користе два аргумента као објашњење за овакав шенгенски зид. Један је потреба заштите безбедности својих грађана, а други је страх од повећања конкуренције на тржишту радне снаге у Европи због могуће навале јефтине радне снаге са истока и са Балкана. Први аргумент не стоји. Уважавајући оправдани страх од тероризма, нарочито после трагедије у Мадриду и низа напада у Лондону или у другим деловима Европе, ипак не можемо а да не приметимо да су неки оптужени за ратне злочине нађени на територији Шенгена, на пример Анте Готовина. Или да је Багзи Миленковић нађен у Грчкој са уредном визом, као и чињеницу да су они којима се данас суди у Београду за убиство премијера Ђинђића, сви имали шенгенске визе. Постаје очигледно да убице и криминалци слободно путују унутар Шенгена, а да обични грађани Србије то не могу.

Такође, они који заиста по сваку цену желе да оду из Србије да би радили у земљама ЕУ, то такође могу да ураде. На "црном тржишту" цена шенгенске визе је око 1.500 евра. Осим тога, када је грађанима Румуније и Бугарске, пре неколико година, омогућено да слободно путују, дошло је само до незнатног повећања броја радника, није се догодило да хиљаде крену на рад у Немачку или Аустрију, из простог разлога што су они већ одавно тамо и сада су само легализовали свој статус. Дакле, ни овај разлог за опстанак шенгенског зида не делује убедљиво.

До краја ове године Србија ће потписати споразум са ЕУ о олакшавању визног режима. Такав споразум већ су потписале Русија и Украјина. Њиме ће бити омогућено да студенти и њихови професори, истраживачи, могу да, по поједностављеној и убрзаној процедури, са мање докумената и по нижој цени, добију дуготрајније шенгенске визе. Поред њих, олакшање се предвиђа, према предлогу ЕУ, и за државне службенике и пословне људе. Требало би да подржимо нашу владу у њеном ставу да олакшање обухвати и ученике који иду на екскурзије, болесне који иду на лечење, спортисте и уметнике.

Наравно, овакви захтеви према ЕУ требало би да буду праћени убрзаним доношењем нових закона о азилантима, избеглицама, странцима, издавањем нових докумената са високим степеном заштите од фалсификата, унапређењем интегралног управљања границама и читавим низом мера које би требало нашу граничну службу да учине ефикаснијом, а наше пријатеље у Европи да увере да и ми доприносимо њиховој безбедности.

Уз све ово, не треба да заборавимо оно што је наша главна препрека, то су европски бирачи. Њих морамо да охрабримо да је Србија стабилна и демократска земља, да у њој живе вредни људи који деле све вредности са осталим Европљанима. У томе нам и Гуча и Егзит могу само помоћи.