Крупни план за ратну драму

Чудна је ствар тај српски менталитет. Када окрене на добро, записао је недавно Душан Ковачевић – рађају се велики људи: научници, лекари, писци, песници. А када окрене на зло – проради неконтролисана срџба, ирационални инат и зли, пакосни, лажљиви језици, и све се стави у службу звану „у корист наше штете”. У основи, о томе и јесте филм „Свети Георгије убива аждаху”, за који је, према истоименом драмском комаду, сценарио написао Ковачевић, а режирао га Срђан Драгојевић.

Мало ко о томе уме да збори као Ковачевић, експерт за Србе и српски менталитет (према његовим сценаријима настала су нека од највећих антологијских дела југословенског и српског филма), да упре прстом у мане и мањкавости, у потенцијално зло што у човеку прикривено чучи, без цинизма, а са много духа да сачини (траги)комедију због које се сами себи слатко смејемо.

До комичног и смеха Ковачевић стиже чак и тамо где они нису очекивани или подразумевајући – у сериозној драми, готово античкој трагедији – што у својој бити и јесте „Свети Георгије убива аждаху”. Ту узбудљиву, истиниту причу из праскозорја и самог почетка Првог светског рата, о оклеветаним мачванским сељацима осакаћеним претходним у балканским ратовима, што по казни бејаху мобилисани и одведени у прве борбене редове на Церу – и Ковачевић и редитељ Драгојевић причају кроз жанровску мешавину.

Трагични богаљи, ратни инвалиди, нису главни јунаци. Не. Они су у функцији античког хора који пружа корисне информације о спољашњим околностима главне драмске радње – љубавног троугла, о Србији у којој рат слови за пето годишње доба, о српском менталитету – и поганлуку и доброти.

Њихово трагично страданије, Драгојевић није умео, или није препознао да треба да искористи за катарзу. Таква прилика је отишла у неповрат. А била би то најмоћнија сцена његовог високостилизованог филма у којем је, додуше, показао широку редитељску ерудицију, посежући повремено и за цитатима из Кополине „Апокалипсе” (сцене шверца бродом преко Саве), или из филмова Серђа Леонеа (сцене сукобљавања главних јунака-супарника) и сл.

Ослонац у раскошним Булајићевим партизанским филмовима Драгојевић овога пута није тражио (као што је то чинио у „Лепим селима”). У „Аждахи”, нарочито у сценама рата и ратовања, мало је тотала, вишеструких планова унутар кадра, јуриша и скупих „масовки”. Уместо тога, Драгојевић се стилски опредељује за крупни план (доминира) који је, чињеница је, увек интимнији (и јефтинији), али не и довољан за посве успешну ратну мелодраму.

Срећом што је ту фантастична (и веома бројна) глумачка екипа. Опростиће ми и сценариста и редитељ, али „Свети Георгије убива аждаху”, пре свега, припада њима, а они део те славе треба да поделе са директором фотографије Душаном Јоксимовићем (стално надмашује себе), монтажером Петром Марковићем (спасава и што се спасти не може), сценографом Миљеном Креком Кљаковићем (више је урадио него што се у филму види), костимографкињом Марином Меденицом, аутором маски Халидом Реџебашићем и дизајнером звука Светоликом Зајцом...

Они су ти због којих се са релативном лакоћом заборавља на повремену редитељеву неодлучност на коју ће страну, на уочавање да преферира сцене са пуцањем, разношењем у ваздух или сакаћењем, у односу на оне у којима треба да се развије каква танана емоција или крхко људско стање. На пропуштање шансе да се још боље профитира од (у филму) констатованих екстрема – да смо ми као народ способни да видимо или само блато или звезде, а никако да погледамо право испред себе – у будућност...

Но, шта је ту је. Рекох већ да је главни елемент овог филма погибељан љубавни троугао, који чине Гаврило – младић обогаљен у претходним ратовима, Катарина – градска девојка која долази у село због њега, а удаје се за Ђорђа – локалног жандара чија опсесивна љубав допушта ама баш све, чак и прељубу, у то доба незамисливу.

Као Ђорђе, Лазар Ристовски је подарио своју до сада најбољу драмску улогу на великом платну. Његов лик као да не припада овом времену и простору. Он јесте и антички јунак и бог трпљења и ратни херој и патриота и човек испред свог времена, али и достојанствени заробљеник неузвраћене љубави. Хрватска глумица Наташа Јањић као Катарина је етерична, а моћна. Прави одабир за улогу модерне, образоване жене, са еротском али и менталном снагом, погубном за два снажна мушкарца. Ђорђев антагониста Гаврило, у тумачењу Милутина Милошевића, сведен је на праву меру с обзиром на диспропорцију између глумчеве наочите физичке појаве и његовог искуства.

Блистава звезда међу звездама је, од стране редитеља максимално искоришћени, малени Предраг Васић као Ване сироче, невини сведок свих догађаја у филму (чак и указивања Светог Георгија на небу), на чијем се лицу огледа сва трагика српског страдања у 20. веку.

Када погледате „Аждаху”, биће вам јасно и зашто Бранислав Лечић као капетан Тасић диже адреналин и филму и публици, зашто је сада Миле Вуковић Зорана Цвијановића другачији (играо је исти лик и у представи), каква је душа од човека Жоја рибар Бојана Жировића, и како су колоритни и потребни, свако у својој улози: С. Милетић, С. Нинковић, Б. Миливојевић, М. Андрејевић, С. Тимаров, Г. Јевтић, Љ. Бандовић, Б. Зеремски, М. Предић... Бора Тодоровић или Милена Дравић... Глумаца je овом филму више од 80...