Замена теза

Прво да се изјаснимо – Новак Ђоковић јесте наш најбољи тенисер свих времена. У непуне 22 године постигао је и више. Миљеник је народа, узор деци, персонификација наше земље, њен понос... Једноставно, прихватамо га као Нолета, који нам је освојио срца. Тако је Ђоковић упао у замку.

Стајући на светску позорницу он се извукао из овог нашег муља, али се, изгледа, није отргао сили која растрже овај народ идући укорак још с косовским митом. У време садашње, у којем и безочно бацање семена поделе на Обилиће и Бранковиће није мимоишло ни спорт, кроз један став Ђоковића или његовог најближег окружења провејава то да је наш ас вера, а не невера.

После пораза против Шпаније с 4:1 у Дејвис купу распламсала се полемика о томе како се држао наш најбољи тенисер. Изгубио је оба меча с 3:0.

Нема ту шта да се мудрује. Видели смо сви. Играо је испод очекивања, чак лоше, као, уосталом, и сви наши репрезентативци осим Зимоњића и Троицког. Такав је став био носећи и у нашим извештајима. Није нам била намера да нагађамо који су скривени разлози таквог Ђоковићевог држања, иако и наш најбољи тенисер има право да устане на леву ногу.

У међувремену се огласило предузеће Ђоковићевих „Фемили спорт”, осуђујући критиковање нашег аса, а непосредно указујући на то да његов патриотизам никада није био споран. Да се разумемо, немамо ништа против Ђоковића, али реагујемо на један погрешан став, на замену теза, све и ако је кивност усмерена на некадашњег селектора Радмила Арменулића, који је критички осврт дао на другом месту. Ђоковић беспотребно подиже родољубље као гард наспрам ставова о његовој игри, који му можда не годе. Чим је узлетео до неслућених висина, морао је да се помири с тим да слава има две оштрице – једна немилосрдно сече пут до трофеја, друга успоставља равнотежу између великих очекивања и великих разочарања. Ђоковићево је да ту равнотежу поремети и на своју и на нашу радост, а свака његова велика победа биће дочекана као чин родољубља.

Патриотизам је у Шпанији доказао тако што му је на полеђини мајице писало Србија, а на грудима стајао државни грб. По томе се, међутим, не издваја од хиљада спортиста који су се борили у дресу репрезентације.

Ми бољег тенисера немамо. Зато ћемо Ђоковића с разлогом највише и величати, али ћемо га с пуним правом највише и критиковати, с искреном жељом да ће се од тога бранити на терену.

Њему други апологети нису ни потребни, поготово не они који, узимајући га у заштиту, што и може да се разуме, с две-три непримерене реченице као гумицом грубо бришу сав Арменулићев допринос нашем тенису. Садашњи селектор Обрадовић сматра да је његовог много успешнијег претходника, и дан-данас највећег тениског ауторитета код нас, прегазило време. Корисније би било да стави прст на чело и нађе одговор на то зашто нас је прегазила Шпанија.