Две приче о Тибету

Кина је протекле недеље изразила незадовољство због америчке критике кинеског руковођења Тибетом и позива САД да Пекинг успостави дијалог са далај-ламом, који се тачно 50 година налази у изгнанству.

„Тражимо од Кине да промени своју политику према Тибету, која је створила тензије и негативан утицај на тибетанску религију, културу и живот”, истакао је портпарол Стејт департмента.

Далај-лама је у говору поводом половине века проведене у егзилу оптужио Кину за „нечувену патњу и разарање” Тибета тврдећи да је „створен пакао на земљи”. Упркос оваквој изјави, далај-лама је рекао да ће ипак наставити с политиком „умереног пута”, која значи одрицање од независности у корист „пуне аутономије” за шест милиона Тибетанаца.

Простран као два Тексаса, на површини од 1.221.700 квадратних километара, Тибет чини четвртину укупне кинеске територије, а Пекинг тврди да га се неће одрећи ни под којим условима. И упорно понавља да Тибет има статус аутономног региона од 1951. године.

Од тада до данас о Тибету круже две приче. Прва је холивудска и говори о њему као висоравни чуда, рајској земљи Шангрила, где људи испуњавају своје празне животе, где колају жуте ламаистичке чаролије и где ламе хране птице – покојницима.

Према холивудским филмовима о Тибету, престоница Ласа неодољиво мирише на јечмено пиво и тамјан, а људи ту долазе да би трагали за егзотичним и спиритуалним, што квари присуство наоружаних кинеских војника.

Тибет је митска чудесна земља на коју пројектујемо наше снове, каже холивудска звезда Ричард Гир, иначе следбеник далај-ламе, док његов истомишљеник „мали Буда” Кијану Ривс тврди да тибетански будизам чини једну од основа хедонистичке new age (њу ејџ) спиритуалности, која је постала изузетно популарна на Западу.

Далај-лама (73), спиритуални лидер Тибетанаца, уважена личност на Западу и добитник Нобелове награде за мир (1989), најзаслужнији је за садржај холивудске приче. Према њој, Кинези на Тибету брутални су освајачи и окупатори који разарају религиозну и културну традицију Тибета.

Кинеска прича је потпуно другачија. Тибет је у вазалским односима са Кином још од 13. века, у време династије Јуан. Он никад није био Шангрила, него екстремно заостало феудално друштво, које су обележавали беда, корупција и сукоби клерикалних кланова.

Ова небеска висораван (на 4.000 метара надморске висине) некад је била, према кинеској верзији, легло педофила у монашким браон тогама, где су дечаци били слуге моћних лама. Тибет је увек имао извесну аутономију, али под будним оком кинеских императора, који су давали пресудан утицај на избор далај-ламе, панчен-ламе и других највиших религиозних личности на Тибету.

Изузетак је био у 19. веку када су Британци после победе у опијумским ратовима преузели Тибет као сферу својих интереса. Кинеска Црвена армија под вођством Мао Цедунга је, пак, 1951. умарширала на Тибет, који је тада добио статус аутономног региона унутар кинеске државе.

Далај-лама, према оцени Пекинга, напустио је Тибет након неуспешне побуне 1959. и у граду Дарамсала, на северу Индије, формирао владу у егзилу. Кина сматра да далај-лама, „ђаво са људским ликом”, није потиснуо идеју о независности Тибета, иако је „заговорник зашећерене приче о аутономији”.

Последњих година, ипак, Кина је променила стратегију према Тибету. Деполитизована религија се толерише, чак се и потпомаже. Кина се ослања више на етичку и економску колонизацију него на војну принуду. То претвара тибетанску престоницу Ласу у кинеску верзију Дизниленда где се данас нижу ламаистичке чајџинице и караоке-барови у будистичким тематским парковима за туристе са Запада.

Кинеска влада је раније била оптуживана за ханизацију Тибета (Хани чине 93 одсто становништва пренасељене Кине) и ограничавање људских, посебно религиозних права Тибетанаца и њихову малу заступљеност у политичкој структури аутономне области.

Пекинг данас подсећа да Тибетанци чине 90 одсто државних и политичких функционера на Тибету и да је све мање притужби на ограничење религиозних слобода. У обновљеним будистичким манастирима, од којих је већина тешко била оштећена у „културној револуцији”, сада има 120.000 лама.

Верује се да је за флексибилнију политику на Тибету посебно заслужан кинески председник Ху Ђинтао, који је некад дуго службовао у тој хималајској области. Страни посматрачи указују да је Ху иницирао и полузваничне контакте са далај-ламом.

Иако одбија да је Тибет било шта друго осим њена унутрашња ствар, Кина је, мењајући став према далај-лами, уважила две чињенице: да је он, уз помоћ Запада, релативно успешан у интернационализовању тибетанског питања и да је, унутар тибетанског сепаратистичког покрета, заговорник „средњег пута”, односно шире аутономије унутар граница Кине.

Аналитичари, пак, указују да је летошња побуна на Тибету, уочи Олимпијаде у Пекингу, проистекла из ривалске потребе водећих западних сила, у првом реду САД, да Кини умање самопоуздање, да је у захукталом економском успону „повуку за рукав” и да јој укажу да је рањива кад су у питању људска права.

Кинески званичници кажу да су спремни на директне преговоре са далај-ламом само ако он јавно призна да је Тибет неодвојиви део Кине, што су уосталом прихватиле и све чланице УН. Сви осим далај-ламе, његових следбеника, заговорника и Холивуда.

Две приче о Тибету, висоравни чуда и крову света, и даље трају.