Страх од белог папира

У својој драми „Терапија” млади аутор Јордан Цветановић разоткрива свет људи које можемо да сретнемо свуда око нас. Драмска ауторка Милена Марковић донела је овај Цветановићев текст у Атеље 212, а управа куће je,без много двоумљења, одлучила да га постави на сцени Театра у подруму. „Терапију” режира искусни Горан Марковић, а у подели су Светислав Гонцић, Срђан Тимаров и Наташа Тапушковић. Премијера је заказана за 17. март.

Уметнички пут драмског писца Јорданa Цветановићa је оригиналан и необичан. О овом аутору бритког пера слушали смо још док је, као средњошколац, водио занимљиве ауторске емисије на Радио Бару. Драматургију на Факултету драмских уметности у Београду дипломирао је 2008. године. Бави се маркетиншким радом, пише колумне, есеје о поп-култури. Аутор је збирке „Приче за тешку ноћ” (успаванка за одрасле). За свој драмски првенац „Претис лонац” освојио је 2005. године награду критике на фестивалу „Глумци траже писца” у Риму. Воли да се вози таксијем, да једе белгијску чоколаду и посматра свет из свог угла.

– Да будем потпуно искрен, „Терапија” је настала сасвим ненадано, јер сам ушао у ћорсокак.Одуговлачио сам дипломирање на ФДУ и био приморан да на студирање ставим тачку. А нисам имао тему, јер пуне четири године нисам ништа писао за позориште. Природно, јавио се страх од белог папира, а „Терапија” је спонтано изашла из мене. Пре годину и по дана помислио сам да би било добро да преиспитам себе. Да видим где сам стигао као човек. И ставио сам себе на терапију. Отишао сам код терапеута. То је било толико узбудљиво искуство да нисам могао да не напишем ништа о томе. Идеја се сама јавила – каже Цветановић.

Јунаци „Терапије” Јордана Цветановића очајнички траже пажњу. Из немоћи – причају без престанка. Ћутање је за њих знак да им живот измиче... Представа, објашњава аутор, треба да нас опомене и упозори да седети у месту и понављати како сте у проблему и како не можете да изађете из тог круга не значи ништа.

– Никада нисам имао проблем са писањем, са избором тема, инспирацијом. У једном тренутку, само сам осетио бесмисленост писања, јер нисам знао шта бих и коме бих шта рекао. Наишла је стваралачка пауза. То ме је уплашило, а онда сам схватио да је то и добро. Акумулирају се ствари, идеје, размишљања и нешто другачије изађе из човека. Када сте у сталном тренингу пишете ствари које се понављају. Сами себе заробите – каже Цветановић.

Можда је и овај разговор била својеврсна „терапија” искрености за нашег саговорника. Дошао је у нашу редакцију у мирно недељно поподне јер само тада има времена за предах. Спонтано, у једном даху наставио је своју причу:

– Најчешће се пише о проблему младог човека који живи у овом времену, о томе како да буде срећан. Много је, ипак, важније како човек да научи да се бори са теретом који има, како да изађе накрај са константним притиском, могућностима, очекивањима. Мислим да је битно да нађе мир са собом, да пронађе своју тишину, а онда ће и срећа доћи. Срећа ваљда долази ако добро познајете себе. Мени су бар тако рекли! – смеје се Цветановић. – Шалу на страну, спознати себе је, ипак, јако тежак и болан процес.

Јордан Цветановић не воли да га сврставају у било какве групе, али Душана Ковачевића наводи као неког кога јако цени као драмског ствараоца, јер је непревазиђен мајстор дијалога.

– Ово су, свакако, моји професионални почеци. Истина, професионално се бавим и новинарством и маркетингом. То су послови од којих живим. Али, писање и позориште је нешто што ми много више значи. Нешто због чега сам превалио толики пут, преживео толико тога... То успева само у случајевима ако вам је нешто толика страст. Ствар без које не можете да живите. А позориште је нешто што осећам као своје, и у њему се осећам као свој на своме. Комплетно – каже Цветановић.

Б. Требјешанин