Трагање за скривеним дајмоном

Џејмс Хилман, утемељитељ архетипске психологије, у књизи „Код душе”, ослањајући се на биографске чињенице и аутобиографске исказе изузетних личности (Дарвин, Фокнер, Бергман, Хитлер, Казан, Голда Меир, Ела Фицџералд и десетине других) о свом детињству, родитељима, пријатељима или важним догађајима, настоји да одгонетне шта је то што формира њихов карактер и одређује њихову животну путању.

Савремена званична, академска позитивистичка, редукционистичка, рационалистичка и материјалистичка психологија приступа развоју личности тако што га своди на утицај наслеђа и средине. Трећег нема. Хилман оштро критикује како прецењивање моћи биолошког наслеђа (сваку особину одређује један ген!), тако и мистификацију тобож фаталног утицаја средине, посебно родитеља, на развој особе. Стереотип о свемоћном, свеобухватном и далекосежном утицају мајке постало је опште место психологије (развојне, клиничке), као и многих биографских студија, заправо, митологизованих животописа славних људи.

За своје оригинално и смело истраживање „трећег чиниоца” развоја, он као модел узима високообдарене, познате личности (филозофе, научнике, сликаре, музичаре, тореадоре, певаче, режисере, писце), као неку врсту увеличавајућег стакла, да би тако лакше открио те исте релевантне чиниоце и код сасвим „просечних”, „обичних”, код којих су они слабије видљиви. Хилмана, дакле, не занимају славне личности због њих самих, због њихове популарности, славе, већ превасходно као корисно средство да се лакше открије анђео чувар или дајмон који потајно обликује свако људско биће.

Главна теза ове књиге може се формулисати као тврдња да сваки појединац, ма колико његов живот изгледао сив, убог и баналан има свог генија, представу срца која му даје правац и смисао у животу. Теорија жира тврди: „Сваки је живот обликован по једној представи, јединственој и непоновљивој, која је бит тог живота и која га позива извесној судбини. Као снага судбине, та представа понаша се на начин личног дајмона, водича који иде уз нас и који се сећа нашег позвања” (Хилман, „Код душе”, стр. 69).

У овој луцидној и узбудљивој књизи, Хилман истражује то, нама невидљиво а моћно, језгро личности што из дубоке сенке одређује нашу судбину, оно мајушно зрнце које он назива жиром, као и другим, архаичним именима (карактер, позвање, архетипска представа, дајмон, гениус ...). Али, ко је тај загонетни дајмон/жир, шта он чини и како га можемо препознати?

Жир или дајмон је неопазив, немерљив, несазнатљив, нељудски, нематеријалан, а о њему се може смислено говорити само у представама, сликама, метафорама, симболима, парадоксима. Дајмон је тајновито, митско, божанско, бесмртно биће које нас својом надљудском силом снажно покреће, немилосрдно нагони на активност и упорно, некад и тврдоглаво, бескомпромисно, усмерава. Тај унутрашњи глас, својим тихим али упорним шапатом упозорава, чува, спасава и управља нашим најважнијим, судбинским животним одлукама.

Али, ако дајмон настоји да оствари, нашој вољи упркос, свој тајни наум, те ако је целокупна животна прича појединца одређена већ на рођењу, где је онда ту човекова слобода? Мислити, међутим, да он већ на почетку животу одређује све што ће се догодити, па чак и смрти час, представља заблуду и прецењивање моћи дајмона! Његова моћ је ограничена само на избор позвања, на особен начин живота конкретне особе. Дајмон, „лични, интернализовани облик мојре”, само је један од чинилаца наше животне судбине коју он не одређује у потпуности. Он, вели Хилман, „располаже само делом нашег живота: подстиче га, али га не поседује”. Фатализам, пасивно предавање неумитној судбини, нешто је сасвим друго од веровања у грчке Мојре које одређују тек контуре наше судбине, али не строго детерминистички и не детаљно.

Превод овог дела, написаног лексички богатим, сликовитим језиком и раскошним и темпераментним књижевним стилом, захтева не само одлично познавање архетипске психологије, него и посебна преводилачка знања и умећа. Преводилац Мирјана Совровић начинила је прави подвиг јер је Хилмана не само ваљано и поуздано превела, него га је маштовито и духовито препевала на српски језик.