Шта је то лепа књига

У издању "Публикума" из Београда пре непун месец дана објављено је дело од изузетне важности за нашу културу: "Пут до књиге" ликовног уметника Милета Грозданића, дугогодишњег универзитетског професора у Београду и на Цетињу. Грозданић се "специјализовао" за графички дизајн и ликовно је уобличио низ књига и каталога који остају као узор генерацијама и који су постали заштитни знак неких од наших најбољих и најпознатијих издавача. На писање "Пута до књиге" који, као плод вишедеценијског рада на ликовној опреми књига и подстрек ликовним уметницима који се баве издаваштвом, стоји на штафелају у београдској књижари "Стубови културе" Миле Грозданић се одлучио, јер устрајава на мишљењу да је књига уметничко дело. Та идеја, сматра, код нас је најчешће скрајнута у корист "штосева" којима се служе они који је данас ликовно обликују.

– Књигу, додуше, продају и корице, али она има и унутрашњи део, и ако и једно и друго није усклађено онда добијамо то што у већини случајева "краси" наше издаваштво, лоше уметнички обликовану књигу. Стваралац, дакле, мора да буде на интелектуалном нивоу и да познаје књижевну материју коју обрађује.

Током миленијума историја књиге искристалисала се коначно као аутономна чињеница која је постајала све сложенија и самосталнија у односу на остале културне тековине – објашњава Миле Грозданић. Она се развила у аутентични феноменолошки израз који обједињује многе сродне дисциплине и различита научна открића да би, на крају, постала уметничко дело. Развој штампарске технологије допринео је њеном данашњем раскошном корпусу, вредности и значају, а графички дизајн је постао ауторитативна стваралачка дисциплина која, у ствари, даје карактер уметничком делу.

На путу до књиге, наш саговорник подсећа, наилази се на низ метаморфоза кроз које је књига прошла, од глинених плочица, свитака, кодекса оба облика (повоштене таблице – пергаментни и папирни облик), ксилографске књиге и инкунабуле, до XVI века када је кренула у развој ка свом данашњем изгледу и карактеру. У том огромном временском раздобљу, Грозданић је покушао да дефинише три битна садржинска слоја књиге: историјски који подразумева постепени развој идеје о специфичности феномена књиге у укупној човековој цивилизацијској позицији, затим аналитичку обраду стилских и типолошких образаца и критички избор материјала у односу на његов значај за развој књиге. И, коначно, Грозданићево дело краси раскошан илустративни материјал којим се визуелно допуњавају поједине тврдње, идеје и процеси. А ту су и биографије значајних личности у контексту доприноса развоју књижне уметности, многи цитати најпознатијих наших писаца, стихови…

Књига има седам поглавља: писмо, сликарско графички поступци, књига, начела, слово, линија, украс; од рукописа до књиге и, на крају, нове могућности у којима се указује на поједностављени начин рада у издавачко-штампарској делатности помоћу моћне рачунарске технологије.

"Пут до књиге" је замишљен као едукативно дело, намењено и широј јавности, али посебно будућим стручњацима у области графике и графичког дизајна. Разлог: мајстори графичког обликовања у времену класичне технологије више су водили рачуна о сложености књиге, о читљивости ретка, формату слога и странице, типографском правилу, избору материјала. У модерном обликовању књиге набројани елементи нису у првом плану.

– Савремени дизајнери без ликовно-цртачке културе, оптерећени моћном рачунарском технологијом и оператерским радом књигу чине делимично неразумљивом, употребом прекомерног усецованог слога и тонских вредности коју савремена електроника пружа. Моја књига, међутим, не дели лекције обликовања, већ нуди сублимат постојања књиге кроз векове – подвлачи аутор.

На наше питање колико се књиге које ми имамо разликују од оних у свету, Миле Грозданић подвлачи да имамо изврсне креаторе, али да велики број издавачких кућа нема уопште своје ликовне уметнике дизајнере.

– То је било видљиво на последњем Београдском сајму књига. Шетајући и анализирајући књиге по штандовима издавачких кућа, уверио сам се да објављена дела нису на високом дизајнерском нивоу. Многи издавачи без идеје, без ликовности и без укуса само припреме паусе, онда копирају и, наравно, долазе до катастрофалних резултата.

– Присталица сам да књигу раде цртачки оспособљени људи, и они који корицу посматрају са текстом, који је душа књиге. Страница књиге је сложена, њу не могу да раде људи аматери који немају конструкцију слога, не воде рачуна о маргинама, о градацији, о поставци белешки, фуснота… Издавачи, пак, иду на најјевтиније варијанте, немају квалитетни папир, сама штампа је сива, недоречена, неоштра. Нема оне лепоте за читање туђих мисли у једном ретку, или пасусу.

Миле Грозданић наводи нека имена која служе за пример ликовне опреме књига код нас: Богдан Кршић, Добрило Николић, Боле Милорадовић… И многи други… "Ех, да је ово стара Југославија, колико би их се још нашло", додаје, а на питање коју књигу сматра најлепшом, одговара без премишљања: Гутенбергову четрдесетдворедну Библију, прву књигу штампану металним покретним словима.