Одбио Харвард због Београда

ВИШЕ ОД СПОРТА
Породица Милана Ст. Протића (50) води порекло са Косова, из села Дечана. До селидбе у Србију дошло је у 18. веку. Презиме Протић добили су по рођаку Стојану Милићевићу који је у време Милоша Обреновића постао прота, па су сви следбеници добили презиме по овој црквеној титули. Миланов прадеда Стојан био је новинар и председник владе, деда Милан, париски доктор права и директор Народне банке, а отац Стојан, правник по образовању, а спортски новинар по опредељењу.
Милан Ст. Протић је у Београду дипломирао права, а у Америци, у Санта Барбари, стекао је титулу доктора историјских наука. Али, то "др" не ставља испред имена зато што је то, како каже, само стручна ствар. Милан издржава себе и породицу радећи више послова: професор је на Академији за дипломатију и безбедност, а у Балканолошком институту Академије наука је већ 25 година. Уз све ово, као професор по позиву, одлази на најпознатије универзитете света, Из два брака има три кћерке: Вукицу (25), Јелену (13) и Катарину (5).

Био сам дете разведених родитеља. Ипак, имао сам срећу да сам растао у кругу веома образованих људи: оца, деде, баке и, на другој страни, мајке и очуха. И сви су имали огромно знање и велико стрпљење да се посвете мени. Поред редовне школе добио сам и од њих врхунско образовање.

Био сам несташно дете. У петом разреду основне школе направио сам неку глупост. Отац ме је казнио тако што сам француску књигу "Црна стрела", од око 200 страна, морао, у току зимског распуста, да преведем на српски... А сећам се и мог рада у згради "Политике", кад сам долазио код оца који је био уредник спортске рубрике "Политике Експрес". Лифтови још нису радили, а ја сам непрестано кружио од 11. до првог спрата и назад. Носио сам рукописе на слагање... Тако сам зарађивао одласке на фудбалске утакмице...

Нисам био велики спортиста, али сам био и остао велики навијач Звезде. Чак сам једно време веровао да кад Звезди иде добро у фудбалу и мени иде добро у животу... И то је трајало до тог нашег највећег успеха 1991. године у Барију... Наш фудбал више није оно што је био... Отац ме је упознао са некадашњим великим звездама: Митићем, Шекуларцем, Џајићем... А мој љубимац у игри, а и пријатељ ван фудбала је Владимир Петровић Пижон...

У сваком случају много боље игре, а предлажем им промену имена избацивањем речи "црвена". Тако ће се отклонити ово идеолошко одређење, а сачуваће се основно име клуба - Звезда...

Учинио је то, веровали или не, Војислав Коштуница. Моја прва, тада формирана странка, била је ДСС. Био сам један од аутора њеног политичког програма. Али, није ми се допало како се странка држала после догађаја у Савезној скупштини кад су пребијени Вук и Даница Драшковић, па сам изашао из ДСС-а.... После тога дуго година нисам био ни у једној странци, све до 1998. године, мада сам био доста активан политички.

Био сам, условно речено, политичар по позиву. У току грађанских протеста, после изборне крађе, на позив Зорана Ђинђића, говорио сам по целој Србији, а звао ме је и Вук Драшковић... Учествовао сам у тим демонстрацијама од првог до последњег дана. Затим сам се опет повукао у мирнији живот. Али, после извесног времена добијем нови позив.

Весна Пешић ми је казала: "Да ли ви хоћете озбиљно да се бавите политиком, или мало хоћете, па мало нећете"... И позвала ме, као појединца, у Савез за промене из кога је израстао ДОС.

Био сам у Новој Србији, са Вељом Илићем. И 5. октобар сам дочекао и као један од чланова Председништва ДОС-а... А о томе како сам то касније доживео написао сам књигу: "Изневерена револуција". Тај догађај је имао потенцијал да буде права демократска револуција, али, нажалост, није то био. Ипак, то што сам ту огромну енергију поделио са свим оним људима и данас чини 5. октобар најкрупнијим догађајем у мом животу.

Те ноћи 5. октобра 2000. године одлука је била да морамо легализовати то што смо урадили и да је потребно да се изабере бар један представник нове власти. И пред поноћ је сазвана седница скупштине града на којој сам ја изабран за председника. На том положају сам био неколико месеци. Нисам желео да будем декор другима. Председник града је тада био протоколарна личност... Све догађаје сам прихватао исувише емотивно и зато нисам ни био довољно добар политичар.

Био сам први демократски председник Београда и први демократски амбасадор у Америци. Кад сам у јануару 2001. предавао акредитивна писма новом председнику Америке Џорџу Бушу млађем, који је Тексашанин, директан и непосредан. Питао ме је: "Шта је ваш циљ". Рекао сам му да ћу учинићу све да га доведем у Београд. А он је казао: "Ако успете, доћи ћу". И тај разговор се, на његову жељу, продужио за двадесетак минута... Код нас се причало да сам ишао код Буша у каубојском шеширу и остале глупости... Што, наравно, није тачно. Био сам само потпуно опуштен, сигуран да не могу да погрешим ни у чему и кад срећем веома моћне и утицајне људе.

Поред свега што би председник Америке у Београду рекао и учинио по протоколу, желео сам да изговори само једну реченицу: "Жао ми је што сте бомбардовани". То можда звучи романтично, али није то баш тако. Било би то благотворно за све наше интересе. Убеђен сам у то и данас.

То што сам у амбасади организовао пријем за патријарха Павла. Уочи најаве тог догађаја добио сам телеграм из Министарства иностраних послова да је у Југославији одвојена црква од државе и да патријарх не може да дође у амбасаду, на шта сам се оглушио. Затим сам добио други телеграм са поруком да патријарх може да дође, али да не одржи службу. И на то сам се оглушио. И патријарх је одржао службу пре дипломатског пријема. То је правило и у другим амбасадама... Али, формални разлог за моју смену је управо то.

Имам своју теорију. Суштина моје смене је чињеница да сам самостално покушао да постигнем договор са Американцима који је подразумевао три односа: пуну сарадњу са Хашким трибуналом, давање кључева од Косова и Метохије у руке Србима који су рођени на Косову и Метохији, и, треће, једну дугорочну финансијску подршку Југославији. Тај предлог наишао је на разумевање у Вашингтону, али не и у Београду. А Милошевић је испоручен Хагу без икаквог аранжмана!

Одлуку о мојој смени, врло арогантно, саопштио ми је, у Вашингтону, у једном хотелу, у току доручка, Горан Свилановић, тада министар иностраних послова. Тај његов осоран тон код мене је изазвао такву реакцију да сам имао намеру да га ошамарим. Али, сва срећа да сам се уздржао, па нисам направио тај скандал. Било би ми веома жао да сам то учинио.

Добио сам понуду из Бостона, са Харварда, да одмах дођем и будем професор историје на њиховом универзитету. Ипак, тада то нисам желео да учиним. Био сам баш и нерасположен због става Београда, а било ми је и непримерно да тада останем у Америци. Али, после тога сам у више пута био и бићу професор по позиву и на Харварду и на Санта Барбари, у Америци, па на Кембриџу у Енглеској...

Није то лако учинити у неколико реченица, али покушаћу: Слободан Милошевић је био убеђени комуниста који није разумео промене у Европи крајем осамдесетих. Вук Драшковић је најталентованији од свих, и као писац и као говорник. Али, политички је остао недоречен и недовољно темељан. Зоран Ђинђић је био најмодернији, најбржи, светски образован, али и човек који је умео да буде брзоплет. Огромна мана му је била што није разумео англосаксонски свет. Војислав Коштуница је човек пун предубеђења коме тај став не дозвољава да мисли потпуно слободно, а истовремено је човек коме се власт, од ове четворице, највише допада. А могао би да бунде много успешнији да није потпао под ова два искушења.

Веома сам задовољан својим животом. Молим се само Богу да не буде неких ужасно непријатних изненађења. А што се мене лично тиче ја сам превазишао своја очекивања и то одавно. Све што бих волео то је да напишем још неку књигу. И волео бих да Србија, једног дана, крене путем који сам сањао.

Искрено речено велико. Власт је најопаснија од свих порока. Власт обузима људе преко ноћи. За сваки други порок потребно је време. Ја сам се од тога бранио и сва срећа да сам кратко био на власти тако да ме то искушење није ухватило...