Контрола полицијског метка

У којој то још држави полиција потеже пиштоље на оне који пролазе кроз црвено светло? Као да је реч о потери за неким наоружаним лудаком који пуца на сваког на кога налети, а не о ненаоружаном младићу који је сувозач у аутомобилу. Где то полицајац сме да репетира пиштољ на човека који је само сведок саобраћајног прекршаја?

Док се тачно не утврди да ли је убиство Ђорђа Зарића био несрећни случај или нешто друго, неспорно је то да полицајац Интервентне јединице Миљан Раичевић није поступао по важећим прописима који регулишу околности под којима се сме употребити ватрено оружје. МУП тачно прецизира да је полицајац „дужан да се придржава посебних мера безбедности ради личне и безбедности грађана, да оружје увек држи исправно, да не окреће цев у правцу у који не жели да пуца, да прст не држи на обарачу све до момента окидања и да буде свестан могућих последица погрешне употребе”.

Шта је од тога урадио Раичевић? Није се придржавао мера безбедности, оружје није држао исправно, цев је окренуо у правцу у којем свакако није смео да је држи, а прст је држао на обарачу пиштоља који је био репетиран, с метком у цеви.

Да је учинио све по пропису, сада не бисмо били у ситуацији у којој је одличног студента, момка ведрог духа убио припадник МУП-а, његов вршњак, за кога кажу да никада није прекорачио своја овлашћења и да је једном чак проглашен за полицајца године у ОУП Савски венац. Не бисмо се ни нашли у ситуацији да се питамо шта је истина. Да ли је то званична верзија догађаја, по којој је ненаоружани младић убијен „несрећним случајем” или је, пак, ликвидиран, како мисле породица и велики број грађана?

Грађани се сећају времена у којима су многи полицајци прешли на другу страну закона и остали некажњени, док су се њихове колеге, с којима се народ свакодневно сусреће на улици, понашале несмотрено према онима које морају да штите.

Садашње руководство МУП-а је често знало да понови да је „решено да се обрачуна са онима који блате службену значку”, али шта је конкретно урађено? Ако се томе дода летошњи случај Ранка Панића који је настрадао од повреда нанетих „прекомерном применом силе од стране полиције” и ако се зна да ниједан полицајац није одговарао због тога, неповерење грађана у МУП је, чини се, сасвим оправдано.

Одговорност да нам се не десе следећи случај „Ђорђе Зарић и Миљан Раичевић” сносе одговорни у МУП-у који би морали да увиде потребу пооштрене контроле понашања полиције, поготово припадника Интервентне јединице. Неспорно је да та јединица ради у веома сложеним условима и да је често ангажована на хапшењима најопаснијих криминалаца, али, многобројни грађани су стални сведоци њиховог бахатог понашања.

Да ли је Миљан Раичевић био један од тих појединаца? Полиција мора да расветли и овај и све претходне случајеве.