Вансеријски историчар, европских видика

Српски историчар светске репутације, Димитрије Ђорђевић, умро је 5. марта у Санта Барбари у Калифорнији, у граду на чијем је престижном универзитету две деценије био професор балканске историје. У свом плодном животном веку, растегнутом на већи део двадесетог столећа, Ђорђевић, београдски коленовић, западњак и Европејац, искусио је све облике ратних страхота, поратних прогона и потоњег мукотрпног успона у научном свету. Присталица елитне родољубне организације „Српски културни клуб” из година пред Други светски рат, борац у редовима Југословенске војске у отаџбини (члан омладинског штаба 501), бањички сужањ и логораш у злогласном Маутхаузену, Д. Ђорђевић је под влашћу комуниста допао затвора као припадник демократске омладине, проистекле из традиција поражене краљевске војске и беспризивно осуђене грађанске класе Србије.

После дугогодишње затворске казне, Д. Ђорђевић је завршио студије историје и започео изузетно плодну научну каријеру: већ његова прва књига посвећена конференцији амбасадора у Лондону и питању изласка Србије на Јадранско море 1912, за чије је објављивање у приватном аранжману био принуђен да прода порочни стан у центру Београда, имала је велики одјек. Ђорђевић је показао необичан дар и завидну ерудицију у изучавању сложене дипломатске историје, запавши за око и великом узору, Слободану Јовановићу, највећем српском интелектуалцу у изгнанству.

Већ су следећа Ђођевићева дела из 1960-их, од прегледа револуционарних традиција Балкана у 19. веку, до тематске заокупљености „златним добом Србије 1903–1914” (од узорне биографије Милована Ђ. Миловановића до капиталне монографије о царинском рату Србије и Аустро-Угарске) потврдила да се ради о вансеријском историчару, сређених знања, умних тумачења, европских видика. Ђорђевић је на међународној сцени заблистао на светском конгресу историчара у Бечу, 1965, када је, у дебати о наводној одговорности Србије за избијање Првог светског рата, убедљиво узвраћао на неколико светских језика, не користећи при том, овешталу марксистичку реторику. После једногодишњег боравка (професор по позиву) у Санта Барбари, а пошто је због равногорске прошлости одбијена његова кандидатура за професора Београдског универзитета (1970), одлучио је, да научну каријеру, све до пензије 1991, настави у Калифорнији.

Осим ванредних научних резултата, Димитрије Ђорђевић је био одличан организатор, промотер српске науке и обновљене балканске узајамности. Његовом заслугом, успостављена је, после деценија идеолошки мотивисаног прекида, научна сарадња са водећим грчким институтима и универзитетима (Ђорђевић је, такође, аутор једине историје модерне Србије, 1800–1918, на грчком језику), чиме је био отворен пут свестранијој сарадњи и са другим научним установама у западној Европи. Дугогодишњи сарадник Историјског института, Д. Ђорђевић је с посебним ентузијазмом учествовао у оснивању Балканолошког института САНУ, који је обнављајући традиције предратног Балканског института, вратио мултидисциплинарност и балканске тематске оквире српској науци, пре свега њеној историографији.

Ђорђевић је, упоредо с истраживањима посвећеним балканским и српским темама у САД, наставио да објављује у отаџбини: један је од писаца десетотомне „Историје српског народа”, аутор две значајне збирке историографских есеја о балканској и српској историји, посебно је био запажен као аутор тротомних успомена под насловом „Ожиљци и опомене”, јединственом сведочанству о развоју и страдању грађанске елите у Србији од стварања Југославије до смираја 20. века. За члана САНУ Ђорђевић је изабран 1985. Антифашиста и демократа, драгоцени сведок епохе, аутор и коаутор четрнаест књига преведених на неколико светских језика, Д. Ђорђевић је остварио заокружено научно дело које му је обезбедило истакнуто место у пантеону српске науке.