Из Сарајева се иселиле 503 хрватске породице

Сарајево–Делегат у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ Иво Миро Јовић изјавио је за „Политику” да се Хрвати који живе у Босни и Херцеговини осећају несигурно, понижено и да БиХ доживљавају као земљу која је створена само за два друга народа, „из ког разлога многи од њих желе трајно да оду из ове земље”. Он се позива на изјаву кардинала Винка Пуљића и подсећа да су „током прошле године Сарајево напустиле чак 503 хрватске породице”, према његовом мишљењу „отеране су”.

„Процес даљњег исељавања могуће је зауставити само уколико се послуша и глас хрватског народа који жели такву БиХ која ће бити уређена и устројена на начин да сви који у њој живе имају иста права, јер земља подељена на два ентитета није никоме добро дошла.Ја нећу рећи да је решење трећи ентитет, то треба да буде предмет договора представника Срба, Хрвата и Бошњака, који би морао бити легализован и у парламенту”, каже Јовић.Истовремено сугерише да је садашње устројство БиХ, које је чини „неправедном, скупом и нефункционалном земљом”, производ „светских моћника”, који они, каже, „увек кад им то затреба употребљавају за међусобна разрачунавања”.

Према Јовићевом мишљењу суживот у БиХ је могућ, али само по моделу „једни поред других”, а кад је о Сарајеву реч он сматра да то није град који би могао „послужити као пример мултикултуралности и мултиетничности”. Напротив „ако је примарни циљ био да се од Сарајева направи једнонационалан град онда се у томе успело”.То је град, наставља он, „у којем зграде носе назив Момо и Узеир, а нема Мате, у којем се некадашњи Врбања мост на Миљацки, на којем су на почетку рата убијене Олга и Суада, назива само Суадин мост, град у којем међу укупно 290 општинских већника нема ниједног Хрвата”. Јовић је мишљења да се о суживоту тешко може говорити ако се „упире прстом само у називе појединих улица у Мостару, а занемарује чињеница да је после рата преименована трећина сарајевских улица”, да „једна од њих носи име министра Ирфана Љубијанкића који је погинуо изнад Бихаћа, што „ја,наравно, поздрављам, али се и питам зашто у Сарајеву нема и улицекоја би носила име министра Јозе Леутара који је у овом граду убијен и то на свиреп начин”.

„То су све поруке Хрватима да овде нису добро дошли”, изричит је Јовић који, у контексту незавидног положаја хрватског народа, износи и додатне чињенице.Помиње, између осталог, и процес повратка и тврди да су „од силних средстава која су стигла у БиХ, на име помоћи избеглим и расељеним, Хрвати добили само два одсто”, те да на појединим и то већим подручјима, на којима су пре рата живели Хрвати, ни дан-данас није обновљена ниједна кућа”.Додаје да незадовољство и неспокој код хрватског народа изазива и чињеница да је „после рата у БиХ убијено стотињак Хрвата”, подсећа на случајеве убиства у Коњицу, Лукавцу, Какњу, Приједору и Градишки”, док процесе које води Суд БиХ по питању ратних злочина назива „посебном причом”.

Тешко је, каже Јовић, „разумети да Суд БиХ у истом дану изрекне 80 година затвора групи Хрвата, који при томенису оптужени и за смртни случај, а ослободи групу бугојанских Бошњака који су осам месеци у 20 логора злостављали Хрвате и неке од њих поубијали”.Данас, наставља он, „појединци, који су непосредно руководили тим логорима, обављају врло значајне функције”.

Коментаришући иницијативу Алтернативне владе Хрватске Републике Херцег-Босне за мирно раздруживање из Федерације БиХ Јовић каже да „то није реално, а ни потребно”.

„Кад се у БиХ говори на начин изношења жеља, посебно неостваривих онда је то нешто што је убитачно, што вуче назад”, закључује он.

Давор Ковачевић