Распевани вагон путује Европом

Горан Бреговић и његов „Оркестар за свадбе и сахране”, без чијих се песама тешко могу замислити прославе у Србији, управо су се вратили са турнеје по Бугарској, Монте Карлу, Мађарској и Шпанији. Путници из овог, популарно названог, „вагона за забаву” промовишу „Шљивовицу”, први део албума „Алкохол”, и припремају „Шампањац”, други део албума који би ускоро требало да се нађе на тржишту.

А како се у самом епицентру овог „путујућег земљотреса” сналази двадесетдвогодишњи Ален Адемовић, који је својим гласом унео препознатљиву енергију у већ проверене хитове искусног Бреге?

– Уживам у музици, фантастичан је осећај гледати људе који заједно са нама певају, играју и стварају позитивну енергију. У почетку је било тешко навићи се на толику еуфорију и велики напор, али сада је све дошло на своје место – почиње своју причу Ален.

Сваки почетак је тежак, а њему се, као седамнаестогодишњаку, живот променио за само један минут. Наиме, када је Огњен Радивојевић напустио оркестар, Бреговићев дугогодишњи сарадник и Аленов отац, Нинослав, предложио је свом сину да дође на аудицију.

– Брега је већ знао како певам, али га је занимало да ли знам да свирам бубњеве. Никада раније нисам пробао, дошао сам код њега, сео за бубањ без палица, и дохватио прво што је било при руци – дрвену оловку и нож. Одлупао сам неки чочек, одржао ритам и после непуног минута Брега је питао: „Мали, имаш ли ти пасош?” После мог потврдног одговора кратко је рекао: „Прави визу и идемо” – препричава Ален свој први сусрет са великим оркестром.

После првобитног шока, уследиле су напорне вежбе и припреме које су, како каже, трајале и по десет сати дневно.

– Дешавало се да са татом свирам и учим текстове од јутра до мрака. То је заиста био шок за мене, преседања из авиона у авион, паковање и чекирање инструмената, честе свирке у готово свим крајевима света, једноставно, нешто са чим се раније нисам сусрео – присећа се.

Први самостални јавни наступ имао је са само пет година, на „Мајској песми” у родном Нишу. Након пресељења у Београд, компоновао је и химну за своју Основну школу „Ђура Даничић”. Упоредо са основном, ишао је и у музичку школу где су његов таленат одмах препознали. Међутим, иако воли класичну музику, сметала му је уштогљеност на часовима клавира.

– Превише пажње се посвећивало држању, правилном седењу. Из дана у дан само кичма – ноге, кичма – ноге, ударац у дирке, положај шаке као да држиш јабуку... и једноставно ми је досадило – кроз смех прича Ален коме јепевање, ипак најближе.

Снага његовог гласа је у импровизацији, док пева изазива топле, снажне и необичне емоције, те је за релативно кратко време стекао велики број обожавалаца.

– Певање нисам учио ни у једној школи, али како су ми баш сви у фамилији музичари, то је дошло некако природно. Мама Јасмина је текстописац, а одлично пева и свира хармонику, а тата је од пете године у свету музике, пева, свира, компонује, ради аранжмане, деда је свирао бас-прим. Ма, баш сви се баве музиком. Ја сам се пронашао у овом жанру којим се тренутно бавим, али видећемо... Желео бих да се опробам у соло каријери, волим да истражујем, још увек се нисам сасвим определио за један одређени правац – објашњава Ален.

На сваком кораку породичне куће Адемовића налазе се инструменти које свирају, а креативна енергија и позитивна атмосфера остављају утисак да се ноте и стихови сами стварају.

„Оркестар за свадбе и сахране” наступао је на готово свим континентима, али свирка за домаћу публику је ипак нешто посебно.

– На свиркама увек дајемо све од себе, трудимо се да све буде савршено, али овде људи ипак знају све текстове, мелодије, певају са нама, тако да нема места ни за најситнију грешку. Доживљај је потпуно другачији, већа је блискост са публиком. Ипак, на фестивалима у иностранству се често деси да се атмосфера толико усија да се од буке и вриске публике готово ништа не чује. Прави мали земљотрес, све се помера – објашњава овај талентовани певач посебно истичући концерте на улицама и трговима Италије, у Мексику и наступ у Чилеу.

– Када је друштво добро и позитивно , место није толико важно, свугде је лепо – закључује Ален.

И заиста, позитивна енергија и врела атмосфера на свиркама ових, како их неки зову, „мајстора забаве” је загарантована, па чак и када је температура далеко испод нуле, као што је био случај набеоградском Тргу Републике за дочек Нове 2009. године.

Бранка Малиш