Андрићева кућа под кључем

Вишеград – Судећи по судбини омање куће, у улици која послепоследњег рата носи име Иве Андрића, однос Вишеграда према овом великану писане речи зависио је од локалних политичких прилика.

Иво Андрић је рано детињство провео у Вишеграду, у омањој приземној кући код тетке Ане и тетка Ивана Матовшчика, који су му је пре смрти преписали у наследство, да би је он 17. новембра 1953. године даривао Народном одбору Среза Вишеград, који је тада градио зграду Дома културе. Али, само месец дана послетога Срез је даривану Андрићеву кућу, за тадашњих 180.000 динара, продао Мухамеду Плоскићу, машиновођи из Вишеграда!

Андрић је и после пресељења у Београд, радо обилазио „свој град на води”. Последњу Андрићеву посету Вишеграду октобра 1972. године, Љубо Јандрић је описао у књизи „Са Ивом Андрићем”: „Лепо су ме примили Вишеграђани, лепше ваљда није могло бити.Видели сте, није било ничег сувишног, а то је, признаћете, најтеже постићи”.

Сусретљиви домаћини, тада, протоколом нису предвидели да писац прослављене „На Дрини ћуприје” сврати у кућу свог детињства, удаљену од ћуприје на Дрини тек двеста метара. Мимо званичног протокола Андрић је ипак обишао кућу, дуго и немо из дворишта иза ње посматрајући Дрину и ћуприју на њој. Јандрић је тада забележио и ове Андрићеве речи: „Знам зашто они (општинари) у програму нису предвидели обилазак моје куће: стиде се што су је продали!”

Послепишчеве смрти, 13. марта 1975. године, Вишеграђани су покушали да исправе грешку, настојећи да откупе његову кућу од породице Плоскић. Од тога су ипак одустали јер су нови власници, осетивши да могу профитирати, уз откуп тражили да им се на другој локацији направе две куће.

На зиду куће 1976. године постављена је скромна мермерна табла са натписом: „У овој кући је детињство провео нобеловац Иво Андрић”. Обележавајући стогодишњицу рођења Иве Андрића, 9. октобра 1992. године, општина Вишеград је поменуту кућу предала културним ствараоцима који су у њој пуних десет година одржавали изложбе, школе сликања, промоције књига, књижевне вечери и друге садржаје уз „Вишеградску стазу”, али је применом имовинских закона 2002. године враћена Џемили Плоскић, Мухамедовој кћерки, која са другом сестром и братом и данас живи у Шведској, тако да је кућа већ пуних седам година празна и закључана.

Било је послетога неколико покушаја локалне власти да се са Плоскићима договоре око откупа куће, што су они одбијали, мада се прича да траже велике паре. Локална власт се 2008. године обратила Комисији за очување националних споменика БиХ и Заводу за заштиту културно историјског наслеђа Републике Српске, са молбом да посредују како би се кућа Иве Андрића претворила у музеј и простор за културне садржаје, што је предвиђено и пројектом номинације моста Мехмед-паше Соколовића за светску баштину Унеска.

Приликом недавног боравка на Мећавнику у Мокрој Гори, где је са Емиром Кустурицом најављено снимање филмске опера „На Дрини ћуприја”, министар културе Србије Небојша Брадић показао је интересовање за могући откуп пишчеве куће, у склопу обележавања 50 година откако је Иво Андрић 1961. године добио Нобелову награду за књижевност.

Прошле године је отворен „Спомен разред Иве Андрића” у згради Пословног факултета, где је славни писац завршио основну школу, мада је нажалост, ова својеврсна музејска поставка више под кључем, него на услузи културној јавности.

У књизи утисака Спомен-собе нобеловца Иве Андрића, у вишеградској Народној библиотеци која носи његово име, пише следеће: „Силна ће вода плаховитом Дрином проћи испод ћуприје, а Вишеграђани се неће моћи одужити свом Андрићу, који је име овог града и његове околине урезао у камен непролазности и вечности”.

Славко Хелета