Прича о два дугмета

Многи су се питали шта је то у Андрићевим делима што тако плени душу читалаца и оштри критичарско перо и што га чини писцем посебне врсте. Одговор су неки налазили у темама о којима пише; други у идејама које писањем отелотворује; трећи у мотивима које мајсторски уме да пронађе и искористи; четврти у судбинама изабраних ликова; пети у стилу, језику, композицији, описима и у чему све не... Показало се на крају да је све то ОНО што опчињава читаоце, али се показало и то да „над свом овом грдном мјешавином опет умна сила торжествује” (Његош), тј. да доминира она „огромна епска снага” приповедача.

 Кад је реч о техничкој страни дела, Милан Богдановић је веома оштроумно приметио још 1920. године једну Андрићеву особину, која нажалост, у највећој мери недостаје делима и најбољих наших писаца: „да уме да компонује књижевно дело на начин који се може назвати савршеним – ниједан део није на штету другог, нигде нема прескакања, заобилажења или враћања на раније речено. Исто тако, целина не пати од епизода, као што ни епизоде нису изгубљене у целини.” Укратко, Андрићева композиција је ремек-дело!

   Тако је о композицији „Травничке хронике” дуго у Београду „у добро обавештеним круговима” кружила једна прилично занимљива прича за коју се није могло рећи ни да је истинита, нити да није. Кажу, кад је дошла на ред да се штампа „Травничка хроника”, у издавачкој кући повео се разговор о композицији дела. Неки млад књижевни критичар, иначе добро „поткован” у свом занату, устао је и без устручавања рекао: „Ја знам да и ви сви, кад се нађете удвоје, шапућете оно што сви знамо, а немамо храбрости да јавно кажемо: да би 'Травничка хроника' била много лепша да сам Андрић није минирао њену композицију многобројним личностима које, у недостатку главне личности, треба да буду носиоци радње, а међу тим личностима има и таквих које би се могле изоставити без опасности да се наруше тема и идеја дела.” Значи, требало би утицати на Андрића да у том смислу преправи роман. После дуже дискусије, кажу, пало је у део једном Андрићевом пријатељу да му то некако у подесном облику пренесе. Међутим, кад је овај то покушао, Андрић је намерно скретао разговор на другу страну и до стварног разговора о композицији дела није ни дошло. После десетак дана поново је вођен разговор у издавачкој кући и опет је овај Андрићав пријатељ задужен да у најлепшој форми утиче на Андрића да бар унеколико измени композицију.

Слушао то Андрић, слушао што му то пријатељ прича, па се на свој начин, дипломатски осмехнуо и рекао: „Уколико сам то добро схватио, ти ме молиш да за љубав неколицине, а нарочито тог младог човека, преправим 'Травничку хронику'. Жао ми је, али од тога не може бити ништа!” Ту је Андрић мало поћутао да би премерио утисак онога што је рекао, па шаљиво упитао пријатеља: „Знаш ли ону Сремчеву причу о два дугмета која стоје позади на капуту господина Павла Поповића а ничему не служе?” Ту је причу испричао Стеван Сремац Павлу Поповићу у сличној прилици кад је овај од Сремца захтевао да нешто измени у „Поп Ћири и поп Спири“. Пошто се показало да пријатељ ту причу није знао, Андрић му је ту причу препричао и замолио га да је исприча и у издавачкој кући обавезно, јер ће после тога „све бити у реду”.

Прочитао Павле Поповић „Поп Ћиру и поп Спиру”, па му се учинило да се ту оно што је главно губи у маси епизода и да се због епизодних личности разбија композиција дела, које је Павле Поповић иначе веома ценио, па дошао код Сремца да га замоли да оно што је сувишно мало скрати или изостави. Духовити Сремац дочекао га је спремно:

– Е, мој Павле, допустите да вас ја нешто упитам. Зашто, рецимо, ви носите та два дугмета позади на капуту? Да ли су вам она нешто потребна?

– Не знам!  – збунио се се мало Павле због оваквог питања. Право да вам кажем и нису ми потребна.

– Па што их онда не откинете кад вам нису потребна?

Павле се опет нашао у недоумици.

– Е, сад сам се сетио. Та је дугмета ту пришио кројач, да капут лепше изгледа, да капут има лепши струк.

Сремац се насмејао:

– Е, то сам и ја мало пре хтео да вам одговорим кад сте ми тражили да скратим оне епизоде.

– Како?! – зачудио се Павле Поповић.

– Па, ето, тако! Доиста оне ситнице у мом „ПопоЋири и поп Спири“ и нису толико потребне, али кад су већ ту, као и та ваша дугмета, онда боље нека их, нека остану да прича лепше изгледа...

После ове Андрићеве приче о Сремчева два дугмета, кажу, разговор се није више поновио, а композиција „Травниче хронике“ је остала онаква каква је и била: са свима оним епизодним личностима, да лепше изгледа...

Уколико је све ово и било овако, оно казује да су и Иво Андрић и Стеван Сремац били ствараоци високог ранга, ненавикнути да као трска „чине поклон пред орканом“ (Његош), да су писци  који су у свом стваралаштву били  вођени само снагом свога талента и своје естетике.