Priča o dva dugmeta

Mnogi su se pitali šta je to u Andrićevim delima što tako pleni dušu čitalaca i oštri kritičarsko pero i što ga čini piscem posebne vrste. Odgovor su neki nalazili u temama o kojima piše; drugi u idejama koje pisanjem otelotvoruje; treći u motivima koje majstorski ume da pronađe i iskoristi; četvrti u sudbinama izabranih likova; peti u stilu, jeziku, kompoziciji, opisima i u čemu sve ne... Pokazalo se na kraju da je sve to ONO što opčinjava čitaoce, ali se pokazalo i to da „nad svom ovom grdnom mješavinom opet umna sila toržestvuje” (Njegoš), tj. da dominira ona „ogromna epska snaga” pripovedača.

 Kad je reč o tehničkoj strani dela, Milan Bogdanović je veoma oštroumno primetio još 1920. godine jednu Andrićevu osobinu, koja nažalost, u najvećoj meri nedostaje delima i najboljih naših pisaca: „da ume da komponuje književno delo na način koji se može nazvati savršenim – nijedan deo nije na štetu drugog, nigde nema preskakanja, zaobilaženja ili vraćanja na ranije rečeno. Isto tako, celina ne pati od epizoda, kao što ni epizode nisu izgubljene u celini.” Ukratko, Andrićeva kompozicija je remek-delo!

   Tako je o kompoziciji „Travničke hronike” dugo u Beogradu „u dobro obaveštenim krugovima” kružila jedna prilično zanimljiva priča za koju se nije moglo reći ni da je istinita, niti da nije. Kažu, kad je došla na red da se štampa „Travnička hronika”, u izdavačkoj kući poveo se razgovor o kompoziciji dela. Neki mlad književni kritičar, inače dobro „potkovan” u svom zanatu, ustao je i bez ustručavanja rekao: „Ja znam da i vi svi, kad se nađete udvoje, šapućete ono što svi znamo, a nemamo hrabrosti da javno kažemo: da bi 'Travnička hronika' bila mnogo lepša da sam Andrić nije minirao njenu kompoziciju mnogobrojnim ličnostima koje, u nedostatku glavne ličnosti, treba da budu nosioci radnje, a među tim ličnostima ima i takvih koje bi se mogle izostaviti bez opasnosti da se naruše tema i ideja dela.” Znači, trebalo bi uticati na Andrića da u tom smislu prepravi roman. Posle duže diskusije, kažu, palo je u deo jednom Andrićevom prijatelju da mu to nekako u podesnom obliku prenese. Međutim, kad je ovaj to pokušao, Andrić je namerno skretao razgovor na drugu stranu i do stvarnog razgovora o kompoziciji dela nije ni došlo. Posle desetak dana ponovo je vođen razgovor u izdavačkoj kući i opet je ovaj Andrićav prijatelj zadužen da u najlepšoj formi utiče na Andrića da bar unekoliko izmeni kompoziciju.

Slušao to Andrić, slušao što mu to prijatelj priča, pa se na svoj način, diplomatski osmehnuo i rekao: „Ukoliko sam to dobro shvatio, ti me moliš da za ljubav nekolicine, a naročito tog mladog čoveka, prepravim 'Travničku hroniku'. Žao mi je, ali od toga ne može biti ništa!” Tu je Andrić malo poćutao da bi premerio utisak onoga što je rekao, pa šaljivo upitao prijatelja: „Znaš li onu Sremčevu priču o dva dugmeta koja stoje pozadi na kaputu gospodina Pavla Popovića a ničemu ne služe?” Tu je priču ispričao Stevan Sremac Pavlu Popoviću u sličnoj prilici kad je ovaj od Sremca zahtevao da nešto izmeni u „Pop Ćiri i pop Spiri“. Pošto se pokazalo da prijatelj tu priču nije znao, Andrić mu je tu priču prepričao i zamolio ga da je ispriča i u izdavačkoj kući obavezno, jer će posle toga „sve biti u redu”.

Pročitao Pavle Popović „Pop Ćiru i pop Spiru”, pa mu se učinilo da se tu ono što je glavno gubi u masi epizoda i da se zbog epizodnih ličnosti razbija kompozicija dela, koje je Pavle Popović inače veoma cenio, pa došao kod Sremca da ga zamoli da ono što je suvišno malo skrati ili izostavi. Duhoviti Sremac dočekao ga je spremno:

– E, moj Pavle, dopustite da vas ja nešto upitam. Zašto, recimo, vi nosite ta dva dugmeta pozadi na kaputu? Da li su vam ona nešto potrebna?

– Ne znam!  – zbunio se se malo Pavle zbog ovakvog pitanja. Pravo da vam kažem i nisu mi potrebna.

– Pa što ih onda ne otkinete kad vam nisu potrebna?

Pavle se opet našao u nedoumici.

– E, sad sam se setio. Ta je dugmeta tu prišio krojač, da kaput lepše izgleda, da kaput ima lepši struk.

Sremac se nasmejao:

– E, to sam i ja malo pre hteo da vam odgovorim kad ste mi tražili da skratim one epizode.

– Kako?! – začudio se Pavle Popović.

– Pa, eto, tako! Doista one sitnice u mom „PopoĆiri i pop Spiri“ i nisu toliko potrebne, ali kad su već tu, kao i ta vaša dugmeta, onda bolje neka ih, neka ostanu da priča lepše izgleda...

Posle ove Andrićeve priče o Sremčeva dva dugmeta, kažu, razgovor se nije više ponovio, a kompozicija „Travniče hronike“ je ostala onakva kakva je i bila: sa svima onim epizodnim ličnostima, da lepše izgleda...

Ukoliko je sve ovo i bilo ovako, ono kazuje da su i Ivo Andrić i Stevan Sremac bili stvaraoci visokog ranga, nenaviknuti da kao trska „čine poklon pred orkanom“ (Njegoš), da su pisci  koji su u svom stvaralaštvu bili  vođeni samo snagom svoga talenta i svoje estetike.