Три Јованова принца

Данас најзапосленијег играча у Београдском балету, Јована Веселиновића, питамо шта тренутно игра. „Све”, лаконски, и не баш сасвим тачно, одговара. Кроз смех се лако исправља: „Добро, скоро све”. Извесно је да је он сада једини у Народном позоришту који игра све прве класичне роле у такозваном гвозденом репертоару, у представама „Лабудово језеро”, „Жизела”, „Дон Кихот” и „Успавана лепотица”. Три његова балетска принца су ту. Остали који их играју овде, гости су из света и не долазе нам тако често. Колико новца у позоришној каси – толико и гостујућих плесова.

Веселиновићу то јесте напорно, али не буни се. Волео би чак да је и више представа на репертоару. Улога се тако боље „гланца, бруси”. Од свих својих рола највише се радује Алберту у „Жизели”. „Скоро ми је тешко и да објасним зашто. Има неке посебне лепоте у том лику и финих кореографских детаља које уносим у своју игру. Њих нема у нашој представи, али све је то из оригиналне кореографије Лавровског на којој је и наша „Жизела” базирана. Ја понешто од тога додам свом Алберту. Признајем да ја пре свега играм за себе. Јер, ако у себи пробудим радост игре, онда верујем да ћу је пренети и на публику”.

Занимљив је пут игре којим је млади Веселиновић (26) стигао до својих принчева и осталих у већ лепој „колекцији” балетских ликова. На почетку тог пута – ништа необично за наше играче – био је фолклор. Прво у Болечу, у тада успешној истоименој дружини, а после и у Балетској школи „Лујо Давичо”. Тамо је, међутим, имао и часове балета, са којих је, додуше, често бежао. Мало је знао о томе и није се нарочито потрудио да нешто више сазна... У глави и у ногама он је био фолклорац. Ипак, на часовима карактерних игара (чардаш, мазурка, тарантела, шпански и руски плесови...) као да се полако градио мост за прелазак на ону другу играчку обалу, са које су га већ увелико дозивали. Кључни тренутак за велики заокрет био је када су у школи, претесној за све, одлучили да фолклорне разреде преселе у други крај града. Јовану се то није допало и на позив педагога Мире Нешић и он се, са још двојицом ђака (Н. Крлуч и Ж. Гроздановић), преселио, само на балетски „смер” – у истој старој кући. Сва тројица данас су чланови Балета Народног позоришта.

Тада су ови момци били скоро пунолетни и морали су убрзано учити многе пропуштене балетске лекције. Није пуно времена прошло, а на огласној табли Јован је угледао плакат са конкурсом за стипендије у страним школама. И он је пожелео тај лет у свет, премда је говорио себи: „Није то за тебе, нов си у балету. То је за искусније, већ формиране играче”. Послао је ипак све што се тражило па… – шта буде. И уследио је један важан телефонски позив из Монте Карла. Са друге стране жице била је лично Марика Безобразова, познати педагог, некада чланица славног Руског балета Монте Карла, која у малој кнежевини на Азурној обали већ деценијама води чувену Академију за игру „Грејс Кели”. Позвала га је на летњи семинар и наговорила да настави школовање у Монте Карлу, које је из свог фонда делом и финансирала. Тако је било прве године. А после: на завршном испиту, којем је присуствовала и принцеза Антоанета, сестра покојног принца Ренијеа, зарадио је стипендију „Џон Гилпин” , названу по њеном супругу који је такође био играч. Тако је Веселиновић четири године провео под оштрим педагошким оком Безобразове и данас је наш једини играч (мушки) са дипломом ове познате академије. И још мало успомена из Монака:

– Научио сам тамо да без великог рада нема успеха. Чак и када нисте у сали, балет вам увек мора бити у глави. Моја стара професорка (1918) била је велика пријатељица Рудолфа Нурејева и мени је откривала неке од „пословних тајни” славног уметника. Готово да није било дана да га није споменула. Ту ми је, међутим, постало јасно да ја у Монте Карлу остати нећу. У њиховој изванредној трупи класични балет се не игра, а за мене је он, и тада и сада, на првом месту. И проценио сам: најбољи је потез вратити се кући, где је породица, где су стари пријатељи и где је доста класике – у Народном.

Подсећамо га да ће 1. априла, у „Сава центру”, Балет Монте Карла отворити Шести. београдски фестивал игре, да ће то бити њихово прво гостовање овде и питамо га хоће ли бити у публици. „Обавезно – каже. – Они су изврсни. Неке њихове играче познајем, вежбали смо у истој сали”.

Иначе, са госпођом Безобразовом, чији је љубимац био, Веселиновић је остао у контакту. Не тако честом јер даљина чини своје. Рече нам да се управо спрема да је чује и обавести да је добио и другог сина. Његов Василије од пре неколико дана има и брата – Луку. Мајка им је такође балерина – Ивана Веселиновић, некада Глишић. Троструки принц на сцени не таји да му је, у приватном животу, та улога Оца најмилија.

-----------------------------------------------------------

Како „разиграти” Балет

Kако Веселиновић види Београдски балет данас и сутра?

– Мислим да нам је потребно једно велико реновирање. Нови почетак, са одабраним тимом, са добрим педагозима и балет-мајсторима, са више представа – и класичних и савремених, више наших излазака у свет и више света код нас у гостима. Да би се све то остварило, неопходно је вратити играчима бенефицирани радни стаж, са Опером имати нову зграду и променити стање у школи „Лујо Давичо”, где почињу многи од проблема који постоје у Београдском балету.

М. Шеховић