Орао је – женског рода

Мада је реч параглајдинг прилично рогобатна, све осим ње је лагано и лепршаво. Бар тако изгледа кад са земље гледамо у оне који плове небом изнад брда, планина и пољана са само две команде у рукама.

А како је њима, тамо горе?

– Делује као фраза, али то се заиста не може препричати. Ја више не могу да замислим живот без летења. И када будем имала 50 година летећу – каже Милица Бићанин, двадесет једногодишња студенткиња из

београдског насеља Калуђерице, коју смо недавно упознали у Аероклубу када је примила награду „Златни орао”.

Милица је једина жена параглајдеристкиња која је пригрлила статуу најпрестижније награде Ваздухопловног савеза Србије, која се додељује више од пет деценија. Она је европска шампионка, прошле године је на првенству одржаном у нашој земљи освојила злато у женској конкуренцији, заједно са пријатељима из Ваздухопловног савеза Србије освојила је и злато у екипној конкуренцији. Милица је прошле године победила и у Светском купу који се одржава у шест земаља, а у дисциплини прецизног слетања била је најбоља у четири земље: у Хрватској, Словенији, Македонији и Јапану.

Снови међу облацима

– Параглајдинг даје невероватан осећање и нико се не бави овим спортом због користи. Заправо, највећа корист је боравак у природи, време проведено са пријатељима и летење параглајдером сат, сат и по, два, већ зависно од тога како то дозволе временске прилике – каже Милица.

(/slika2)Дешавало се да неко из њене екипе полети са Вршачког брега, па прелети Пожаревац или Смедеревску Паланку и оде још даље, за седам – осам сати непрекидног лета стигне и до околине Ниша. 

Осећање великог задовољства имала је и на свечаности уручења награде када су јој аплаудирали пилоти, падобранци, моделари, све сами ветерани и вукови ваздухопловства. А до титуле најбоље, ова крхка девојка стигла је после четири године вежби. Открила је да јој се свиђа параглајдинг гледајући једну телевизијску емисију са Копаоника. Почела је да машта и замишља себе међу облацима, али није знала да је и у Београду могуће остварити овај сан. Тек при крају средње школе видела је плакат који је позивао у на обуку за летење параглајдером. Поразговарала је са родитељима, Томиславом и Саветом, и они су је подржали. Прво отац, који ју је одвео у Аероклуб ЈАТ-а у Улици војводе Миленка, док је мама још бринула и саветовала је да не жури с одлуком.

То је било 2005. године, тај почетак је био и најтежи и најскупљи: само опрема кошта око три хиљаде евра! Одлазила је на обуку у Вршац, освојила је прво брдашце од десетак метара, па веће од осамдесет, па се попела и на Вршачки брег висок 300 метара. После годину дана обуке добила је летачку дозволу, успела је и да уђе „на буџет“ приликом уписа на Факултет организационих наука. Тако је мајци и оцу претекло пара за куповину летачке опреме у којој лети и данас.

– Сећам се првог лета, догодио се на Вршачком брегу само два месеца од почетка обуке. Инструктор ме је позвао и рекао ми: „Хајде сад ти. Узми параглајдер и иди!”. Потрчала сам, узела опрему, била сам уплашена, осетила сам да ми се ноге тресу. Али након слетања била сам као опијена, нисам могла да престанем да се смејем. Ваљда и зато што је све тако испало изненада – сећа се Милица Бићанин.

Планови и жеље

(/slika3)Параглајдинг је спорт у којем Србија у последње време има доста успеха. Захваљујући њему после пет деценија поново смо у врху Европе, али то је спорт за који се не интересују моћни спонзори. Зато Милица има великих проблема да отпутује на Светски куп у Малезију у априлу. Њен клуб и Ваздухопловни савез помажу јој у такмичењима за европска и светска првенства, али Светски куп је финансијски непокривен.

Зато ће своје такмичарске планове можда морати да помери за јун, када је Светско првенство у Хрватској, а што се тиче Светског купа, срећна околност је да ће се ово такмичење после Малезије наставити у нама суседним земљама, Македонији, Бугарској, Мађарској…

Срећна околност је и што јој професори ФОН-а излазе у сусрет и померају испите. Осим такмичарског жара и жеље да и ове године буде најбоља, Милица има још једну. Да старију сестру Марију која упорно одбија да се упусти у ову, њој ризичну и несхватљиву авантуру параглајдером, коначно наговори на лет у тандему. А Миличин аргумент, који је увек спремна да потегне, гласи: „Чак и ако немате жељу да се бавите параглајдингом, треба пробати бар једном, уз помоћ инструктора. Памтићете то искуство целог живота!”