Олака вожња

Возим, журим на посао, киша пада, клизаво, замагљена стакла, а испред мене лимени лепотан који гњави. На зелено креће споро, некако лоше држи правац, крене, стане… Сто одсто припадница лепшег пола, следи мој мушки шовинистички закључак. Изнервиран, искористим прву ширину и обиђем га жустро (јер касним) и имам шта да видим. Није женско, него мушкарац, прича мобилним телефоном, све у шеснаест… Није га брига за остатак света. Не би он био комотан, не би тако могао нигде друго, осим у Србији. Разговор мобилним телефоном док возиш је свуда, осим код нас, забрањен. Дебело кажњив. Незванично, узрок сваке десете несреће код нас је разговор возача мобилним телефоном. За сваку другу несрећу узрок је - неприлагођена вожња. То му дође исто. "Једна ногу на гасу, друга у гробу", кажу за оне који седају за волан.

Чекајући нови Закон о безбедности саобраћаја, оштрији и савремен, гинемо. Протекли викенд у Србији је био кобан по многе. Десило се више од 200 саобраћајних несрећа, тешко је повређено готово 50 учесника, погинуло их неколико... Како наиђу прве кише и прве магле, број саобраћајних незгода расте. Путеви су нам лоши, аутомобили још гори, возачи нехајни, јуре... Увођењем такозваних казнених поена, дозвола ће се лако губити, а за нову ћете опет морати у "школицу" код инструктора.

Али, бојим се да није све ни у закону. Више је ствар у навикама. Једна од њих је мито. Знам многе који носе у возачкој дозволи "заборављених" 20 евра. И не крију да им је то алиби за брзу вожњу, прекршаје, промиле алкохола... Ту нису криви само саобраћајци на улици, већ и сами возачи који их врло често маме валутом која шушка. Мало плаћени полицајци кад виде понуду, лако зажмуре на једно или још боље на оба ока, и свима "добро", зар не? Бахати возачи који имају новац, једноставно плаћање казне не доживљавају као нешто страшно, јер њима новац не представља проблем, па настављају по старом. Балон за утврђивање малигана лако поцрвени, ако се не "споразумеју" пре тога. А шта са онима који су дрогирани, а такве балон не открива. Таквих је све више. Тек ако поштени и добро обучени саобраћајац посумња да је возач под наркотицима, може да га упути на анализу у специјализовану установу. Где, питање је, јер таквих је само неколико у целој земљи.

Кога брига за трагичну статистику, да седам пута више гинемо него Аустријанци, девет пута више него Швеђани, и чак 12 пута више у односу на километре асфалтираног пута. А они годишње возе шест месеци по снегу и леду... Код нас сваки педесети аутомобил има такозване ваздушне јастуке, а код Швеђана сваки педесети - нема! Једна од најнижих саобраћајних казни код нас је за невезивање појасева, у нивоу оне за прљаве таблице. Шта ћемо с тим, кад се донесе Закон с ригорозним казнама за невезивање појасева на свим седиштима кад тек свако десето возило код нас има појасеве на задњим седиштима, а свако петнаесто уопште нема појасеве јер је толико маторо да се тада није ни уграђивало.

Национални возни парк нам је најстарији у Европи, кршеви буквално јуре друмовима, а црнохуморно звучи виц да ако се пешак огребе о паркирано возило у Србији, за сваки случај треба да прими серум против тетануса, јер зарђали аутомобили су слика и прилика наше стварности. Докле, питамо се узалуд.