Дриблингом „слуђивала” бекове

Шилопај под Рудником – Оливера Дмитровић не памти да је у детињству икада облачила, чешљала и успављивала лутку, али је, каже, поцепала много фудбалских лопти. И данас, у 60. години, није изгубила осећај за „финте“ и радо подучава своје унуке фудбалским вештинама. Играла је у мушкој екипи сеоског клуба „Партизан“, за женски тим Студентског града, била капитен женске репрезентације Југославије...

– Нисам имала избора, јер су сва петнаесторица моје браће, што рођена што од стричева, у фамилији Савић, шутирали фудбалску лопту, па кад се поделе у две екипа, увек је фалио играч. Убрзо сам обукла дрес сеоског мушког тима који се такмичио у општинској лиги. За своје Шилопајце нисам била ништа необично, али сам на гостовањима била прави магнет за публику која је долазила да види то „женско чудо из Шилопаја“ – прича нам Оливера.

А заиста је на терену била „чудо“: одличан, окретан и брз дриблер, умела је да противничке бекове учини смешним. За Оливеру се прочуло, па су је, једнога дана, посетили неки људи из Београда и понудили јој да игра за женски тим Студентског града.

– Било је то пре 40 година. Играла сам три године у екипи студенткиња, убрзо сам се нашла и у репрезентацији ондашње Југославије. Италијани су ми нудили да каријеру наставим у њиховој земљи, али сам одбила јер нисам хтела да оставим свог момка Љуба Дмитровића за кога сам се, потом, и удала. Не кајем се – открива нам Оливера, која се из престонице вратила у Милановац, а последњих 12 година спортске каријере провела је у дресу чачанског женског клуба „1. октобар“. Копачке је „окачила о клин“ у 41. години, после четврт века активне игре. Са шалтера поште у Шилопају отишла је у пензију, а и данас, када јој то обавезе домаћице дозволе, у дворишту своје куће подучава фудбалској игри своје петогодишње унуке Уроша и Лазара. Каткад оде на утакмицу клуба у којем је почела, чешће у једину кафану у селу „да се види с људима“ и одигра коју партију табланета или преферанса. Супруг нема ништа против: и сам је страствени шахиста, а у Шилопају се и шах игра у кафани.

– На спортском плану постигла сам све што жена-фудбалер у овој средини може да постигне. Освојила сам многе трофеје; упознала бројне спортске великане, па и свога идола, дугогодишњег играча и капитена ФК „Партизан“ Момчила Вукотића. Била сам капитен репрезентације, проглашена сам за најбољег женског фудбалера у оној Југославији. Нису ме заборавили ни у завичају: добила сам, пре неколико година, на Дан општине, признање за животно дело. Ама, могла бих ја и сада да истрчим на зелени терен и да се не обрукам, али срамота ме у овим годинама – поверава нам Оливера Дмитровић.