Аикидо стратегија крви, страсти и блата

Ми смо ова­кви – они су она­кви. Ово би, упро­шће­но, био уоби­ча­јен мо­дел ства­ра­ња сте­ре­о­ти­па, ко­ји нам, ка­ко твр­де ис­тра­жи­ва­чи овог фе­но­ме­на, по­ма­жу да лак­ше из­ла­зи­мо на крај са сло­же­но­шћу све­та ко­ји нас окру­жу­је.

Ка­ко су то­ком исто­ри­је у умет­но­сти, књи­жев­но­сти, на фил­му „ви­ђе­ни” Ср­би у соп­стве­ним и ту­ђим очи­ма, ко­ли­ко смо скло­ни не­га­тив­ним сте­ре­о­ти­пи­за­ци­ја­ма о се­би са­ми­ма и ко­ли­ко је ши­ре­ње не­га­тив­них сте­ре­о­ти­па о Ср­би­ма до­би­ло стра­те­шки зна­чај?

За раз­ли­ку од увре­же­них пред­ста­ва о Ру­си­ма или Ара­пи­ма на За­па­ду, ко­је од­ли­ку­је по­сто­ја­ност, сли­ка о Ср­би­ма се, ка­ко на­во­ди ет­но­лог др Сло­бо­дан На­у­мо­вић, то­ком чи­та­вог ве­ка ви­ше пу­та ме­ња­ла ка­ко у до­ма­ћој, та­ко и у стра­ним ки­не­ма­то­гра­фи­ја­ма.

Су­ми­ра­ју­ћи пе­ри­од од на­стан­ка до­ма­ће ки­не­ма­то­гра­фи­је до Дру­гог свет­ског ра­та, На­у­мо­вић ис­ти­че пре све­га пред­ста­ву „срп­ског на­ро­да као жр­тве исто­ри­је” и на­ро­да ко­ји се ис­кљу­чи­во соп­стве­ним сна­га­ма осло­бо­дио под вођ­ством оца на­ци­је као су­ро­вог, али пра­вед­ног освет­ни­ка.

– Та­кав спој сли­ка по­ну­ђен је у пр­вом срп­ском и бал­кан­ском игра­ном фил­му „Ка­ра­ђор­ђе или жи­вот и де­ла бе­смрт­ног во­жда Ка­ра­ђор­ђа“ (Чи­ча Или­ја Ста­но­је­вић, 1911). По­сле тра­гич­них и хе­рој­ских ис­ку­ства из бал­кан­ских ра­то­ва и Пр­вог свет­ског ра­та до­ми­ни­ра­ју мо­ти­ви „гол­го­те и вас­кр­са Ср­би­је“ и „осве­те Ко­со­ва “, а на кра­ју пе­ри­о­да, ове сли­ке сто­пи­ле су се за­јед­но у мо­тив Ср­ба као „осло­бо­ди­те­ља и ује­ди­ни­те­ља“ но­во­на­ста­ле Кра­ље­ви­не СХС – ка­же На­у­мо­вић.

У очи­ма дру­гих, сли­ка о Ср­би­ма пре Дру­гог свет­ског ра­та ба­зи­ра­ла се на мо­ти­ви­ма „пле­ме­ни­тог ди­вља­ка“ и „по­зи­тив­ног ми­ли­та­ри­зма“. Они су по­сред­но пре­по­зна­тљи­ви у до­ку­мен­тар­цу „Кру­ни­са­ње кра­ља Пе­тра и пу­то­ва­ње кроз Ср­би­ју, Но­ви Па­зар, Цр­ну Го­ру и Дал­ма­ци­ју“ (Ар­нолд Мју­ир Вил­сон, Френк Сторм Мо­тер­шо, 1904).

„Ср­би­ја је у тој ви­зу­ри мо­жда не­ве­ли­ка и не­до­вољ­но раз­ви­је­на, али је по­но­сна и спо­соб­на за ве­ли­ка де­ла. Та­кав спо­ља­шњи сте­ре­о­тип ни­је се мно­го раз­ли­ко­вао од оних ко­је су о се­би има­ли Ср­би”, ка­же На­у­мо­вић ис­ти­чу­ћи да се ко­но­та­ци­је сте­ре­о­ти­па убр­зо пре­о­кре­ћу, по­сле су­ро­вог ди­на­стич­ког пре­вра­та из 1903, у мо­ти­ве „ди­вљач­ких кра­ље­у­би­ца“.

Сли­ка по­ста­је још го­ра од атен­та­та на пре­сто­ло­на­след­ни­ка Фра­њу Фер­ди­нан­да у Са­ра­је­ву 1914. го­ди­не, ка­да се уста­љу­је мо­тив Ср­ба као „без­ум­них при­ми­тив­них те­ро­ри­ста“. Срп­ски краљ Пе­тар на не­ким аустриј­ским ка­ри­ка­ту­ра­ма при­ка­зу­је се као бед­на про­ту­ва кру­ни­са­на пра­шком про­тив бу­ва од стра­не бес­при­зор­них на­дри­све­ште­ни­ка и кр­во­лоч­них офи­ци­ра!

Ин­те­ре­сант­на филм­ска ми­ни­ја­ту­ра о де­ло­ва­њу аустро­у­гар­ске филм­ске про­па­ган­де по­ну­ђе­на је у фил­му Ни­ко­ле Сто­ја­но­ви­ћа „Bel­le Epo­que или по­след­њи вал­цер у Са­ра­је­ву“.

Сли­ка о Ср­би­ма се из­но­ва ме­ња пред сам по­че­так Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се у бри­тан­ским, а по­том и аме­рич­ким, ме­ди­ји­ма по­ја­вљу­ју по­зи­тив­не сли­ке Ср­ба..

Сло­бо­дан На­у­мо­вић на­во­ди при­мер да­нас те­шко до­ступ­ног хо­ли­вуд­ског фил­ма из ја­ну­а­ра 1943. го­ди­не ко­ји при­ка­зу­је ге­не­ра­ла Ми­ха­и­ло­ви­ћа и ње­го­ве је­ди­ни­це као хра­бре бор­це за сло­бо­ду (про­дук­ци­ја Twen­ti­eth-Cen­tury Fox, на­слов: „Chet­niks! The Fig­hting Gu­er­ril­las“, ре­жи­ја Луј Кинг (www.fre­e­re­pu­blic.com).

По­зи­ти­ван трет­ман бо­ра­ца за сло­бо­ду на про­сто­ри­ма Ју­го­сла­ви­је већ од 1943. го­ди­не би­ва трај­но пре­у­сме­рен ис­кљу­чи­во на Ти­то­ве пар­ти­за­не.

Као нај­и­зра­зи­ти­је при­ме­ре ауто­сте­ре­о­ти­пи­за­ци­је у срп­ској ки­не­ма­то­гра­фи­ји На­у­мо­вић на­во­ди дра­ме, од­но­сно фил­мо­ве Ду­шка Ко­ва­че­ви­ћа. Сли­ка ко­ју су Ду­шан Ко­ва­че­вић и Емир Ку­сту­ри­ца за­јед­но ство­ри­ли у фил­му „Под­зе­мље“ (1995) мо­же да се схва­ти као нај­по­тре­сни­ји сте­ре­о­тип ко­ји су Ср­би о се­би и све­ту ко­ји их окру­жу­је у но­ви­је вре­ме ство­ри­ли. То је сли­ка о љу­ди­ма чи­јим жи­во­ти­ма упра­вља­ју си­ле над ко­ји­ма они не­ма­ју кон­тро­ле, и сли­ка при­кри­ве­них, не­ми­ло­срд­них и без­ду­шно ла­жљи­вих си­ла ко­је их упр­кос њи­хо­вим оти­ма­њи­ма, ба­тр­га­њи­ма и лу­до­ва­њи­ма уте­ру­ју ду­бо­ко под зе­мљу, а по­том и на остр­во на ко­ме мр­тви и жи­ви за­јед­но пе­ва­ју­ћи и пу­ца­ју­ћи от­пло­вља­ва­ју у ве­чи­ти за­бо­рав.

По­себ­ну па­жњу иза­зи­ва сте­ре­о­ти­пи­за­ци­ја у до­ма­ћим „ром­ским фил­мо­ви­ма“. („У Ср­би­ји: јед­на ци­ган­ска свад­ба“, „Соф­ка“, „Ску­пља­чи пер­ја“, „Бур­душ“, „Ан­ђео чу­вар“, „Дом за ве­ша­ње“, „Цр­на мач­ка, бе­ли ма­чор“, „Ке­не­ди се вра­ћа ку­ћи“, „Књи­га ре­кор­да Шут­ке“, „Ке­не­ди се же­ни“).

– Ов­де тре­ба раз­ли­ко­ва­ти две аутор­ске стра­те­ги­је – ка­же На­у­мо­вић и до­да­је: – У окви­ру пр­ве, су­ро­вост жи­во­та ко­јим су Ро­ми при­си­ље­ни да жи­ве ко­ри­сти се као ме­та­фо­ра за оп­шту људ­ску си­ту­а­ци­ју. При­мер ну­ди култ­ни филм Алек­сан­дра Пе­тро­ви­ћа „Ску­пља­чи пер­ја“ (1967) ко­ји се мо­же „чи­та­ти“ као ме­та­фо­ра о суд­би­ни обич­них љу­ди у Ти­то­вом со­ци­ја­ли­стич­ком „ра­ју“. Све­при­сут­но бла­то је ме­та­фо­ра дру­гог, а мо­жда и је­ди­ног пра­вог ли­ца со­ци­ја­ли­стич­ког „на­прет­ка“, ко­ји се уза­луд при­кри­ва тан­ким сло­јем град­ског ас­фал­та. Ме­та­фо­ра за­се­ца још ду­бље, не за­до­во­ља­ва­ју­ћи се кри­ти­ком по­вр­шне со­ци­ја­ли­стич­ке мо­дер­ни­за­ци­је. Пе­тро­вић нам сво­јим ка­дро­ви­ма са­оп­шта­ва да је сло­бо­дан жи­вот у ју­го­сло­вен­ском со­ци­ја­ли­стич­ком дру­штву са­мо сан ко­ји се раз­ве­ја­ва као пер­је ко­је у не­за­бо­рав­ној сце­ни Бе­ким Фех­ми­ју ра­си­па из ка­ми­о­на по пу­ту. Сан у ко­ме је је­ди­но ства­ран бол ко­ји са­ми се­би на­но­си­мо и у ко­ме упра­во због то­га што пред­ста­вља на­шу је­ди­ну ствар­ност та­ко ужи­ва­мо – об­ја­шња­ва На­у­мо­вић, на­по­ми­њу­ћи да се не­ки ауто­ри „ром­ских фил­мо­ва” опре­де­љу­ју се за сво­је­вр­сну „аики­до“ стра­те­ги­ју.

– Ра­ди се о пре­у­сме­ра­ва­њу сна­ге пре­ду­бе­ђе­ња за­пад­ног гле­да­о­ца у соп­стве­ну ко­рист. Нај­до­след­ни­је ју је раз­вио Емир Ку­сту­ри­ца, а она се, уз мно­га по­јед­но­ста­вље­ња, мо­же опи­са­ти на сле­де­ћи на­чин: „Ако ви са­ми тра­жи­те од нас без­ум­ну страст, крв и бла­то, ево вам их, али не­мој­те по­сле да смо вам ми кри­ви ако ваш уре­ђен и бес­крај­но до­са­дан гра­ђан­ски жи­вот из­гу­би сва­ки сми­сао у по­ре­ђе­њу са жи­во­том ка­кав ми жи­ви­мо – бол­ним и пр­ља­вим, али бо­га­тим и ис­пу­ње­ним – об­ја­шња­ва На­у­мо­вић.

Су­прот­но, али под­јед­на­ко сна­жно, сте­ре­о­тип­но ви­ђе­ње Ср­ба по­ну­ђе­но је у но­ви­јим по­ли­тич­ки ан­га­жо­ва­ним фил­мо­ви­ма Го­ра­на Па­ска­ље­ви­ћа.

– Пре­о­крет у Па­ска­ље­ви­ће­вом при­сту­пу за­по­чи­ње фил­мом „Бу­ре ба­ру­та“ (1998) у ко­јем за но­се­ће ме­та­фо­ре ре­ди­тељ би­ра са­мо­де­струк­тив­но на­си­ље и цр­ту на сре­ди­ни пу­та пре­ко ко­је нас не­што у на­ма са­ми­ма стал­но те­ра да пре­ђе­мо. У фил­му „Сан зим­ске но­ћи“ (2004) но­се­ћа ме­та­фо­ра по­ста­је аути­зам, ко­ји од пси­хич­ког про­бле­ма ко­ји му­чи јед­ну са рат­них под­руч­ја из­бе­глу де­вој­чи­цу пре­ра­ста у опис бо­ле­сног мен­тал­ног ста­ња Ср­би­је на кра­ју два­де­се­тог ве­ка – об­ја­шња­ва На­у­мо­вић

У но­ви­јој, пр­вен­стве­но хо­ли­вуд­ској про­дук­ци­ји, наш са­го­вор­ник уоча­ва два мо­ти­ва. Ра­ди се о „под­гре­ја­ном“ и за но­ве по­тре­бе при­ла­го­ђе­ном бу­ла­ји­ћев­ском сте­ре­о­ти­пу о Ср­би­ма као не­ци­ви­ли­зо­ва­ним и злим си­ло­ва­те­љи­ма и ко­ља­чи­ма, као и ни­шта ма­ње ла­ска­вом, али још бе­сми­сле­ни­јем, сте­ре­о­ти­пу о Ср­би­ма као пре­фри­га­ним те­ро­ри­сти­ма.

При­мер за пр­ви ну­ди филм „До­бро до­шли у Са­ра­је­во“ (Мајкл Вин­тер­бо­том, 1997), где се Ср­би „успе­шно ис­ка­зу­ју“ бру­тал­но оти­ма­ју­ћи не­збри­ну­ту де­цу из ауто­бу­са ко­јим за­пад­ни но­ви­нар же­ли да их од­ве­зе у си­гур­ност. Дру­ги сте­ре­о­тип оли­чен је у фил­му „Ми­ро­тво­рац“ (1997, р. Ми­ми Ле­дер). У ње­му нер­вно ра­стро­је­ни, али од­луч­ни и ин­те­ли­гент­ни, срп­ски из­бе­гли­ца из Са­ра­је­ва ре­ша­ва да уз по­моћ ру­ске ма­фи­је атом­ском бом­бом диг­не у ва­здух згра­ду Ује­ди­ње­них на­ци­ја у Њу­јор­ку.

Упа­дљи­во по­ду­да­ра­ње по­ли­тич­ких за­о­кре­та и про­ме­на у сте­ре­о­тип­ном при­ка­зи­ва­њу Ср­ба или дру­гих гру­па по­кре­ће, по На­у­мо­ви­ће­вим ре­чи­ма, пи­та­ње при­ро­де од­но­са из­ме­ђу цен­та­ра ки­не­ма­то­гра­фи­је и цен­та­ра по­ли­тич­ке мо­ћи, а као по­вод за да­ља ис­тра­жи­ва­ња у овом прав­цу мо­же по­слу­жи­ти из­ја­ва Џе­ка Ва­лен­ти­ја бив­шег пред­сед­ни­ка Аме­рич­ке филм­ске асо­ци­ја­ци­је: „Ва­шинг­тон и Хо­ли­вуд из­ра­ста­ју из истог ДНА.“