Фатална дива

Невенка Урбанова (28. 03. 1909–7. 02. 2007) је примадона по снази свог талента, изузетна глумица и појава у српском позоришту, симбол трајања савремености у њему. Њена оригиналност и на сцени и у животу била је тако очигледна да она није имала потребе да се прилагођава тренутној моди.

У својој глуми била је поетски понесена, изузетно емотивна, а у процесу проницања у лик – крајње луцидна. Као сви значајни глумци, она је избегавала пренаглашено показивање емоција. Из такве сложене глумачке личности рађали су се ликови изузетног замаха, значајни у тренутку у коме су се јављали. Њена глума није припадала ниједном систему. То су била њена сопствена открића, њене метафоричне одгонетке јунакиња које је играла.

У Народном позоришту затиче велике српске глумце и с њима као почетница игра најпре пажеве, грумове и дечаке, полако освајајући својим даром и женственошћу простор у шароликом репертоару јединог позоришта у Београду. То је време њених креација кобних жена – Лоле Монтез, госпођице Алварез, Јармиле Јанске, Лулу, Луције Силве, али и ликова из дела високе литерарне вредности као Балзакове Естер, Аглаје Достојевског и Мадлене Жана Коктоа.

После рата њена публика налази чар у њеним улогама фаталних жена, као што су Крлежина Баруница Кастели, Алиса Фостер Џона Пристлија, Нушићева Рина, Вајлдова Леди Виндермир, Серафина Тенесија Вилијамса...

На сцени је могла много, понекад се чинило да може све. Све то је избијало из њене еруптивне природе која је носила у себи и неку дечју поверљивост, зачуђеност, веру и наивност. Тај необични спој девојчице и фаталне жене увек је био непоновљивост Урбанове.

Била је несвакидашња, богата духом, искрена и мудра, уметница која је увек почињала из почетка, често незадовољна постигнутим, која је постављала пред себе најтеже захтеве. Зато су њене премијере увек биле прави догађај. Они који су гледали Невенку Урбанову на сцени Народног позоришта у Београду и дивили се њеном фасцинантном таленту, јер је била најречитији пример како слојевито, магично, маштовито и дубоко исповедно треба играти у савременом позоришту, знали су да она својим повлачењем из позоришног живота није нестала с позоришног неба српског театра: оставила је свој блесак на њему, сопствени театар који се и зове управо Невенка Урбанова.

Рођена у Старом Бечеју, већ као девојчица дошла је у Београд и без страха стала пред великане српског театра: Петра Добриновића, Милана Грола, Јурија Ракитина, Момчила Милошевића, Симу Пандуровића, Велимира Живојиновића Масуку и 1922. године с успехом положила пријемни испит на Глумачко-балетској школи Народног позоришта.

На сцени Народног позоришта у Београду, у којем је провела цео свој глумачки век, између два рата обележила је време својом урбаном експресијом, а у годинама после рата истовремено је одржавала континуитет с традицијом и била необично савремена – на тај начин постала је и остала жива легенда позоришта XX века у Србији.