Прича за крупан бизнис

Тајкун да паре министру, шефу партије, директору дирекције за градско земљиште, посланику... и онда они раде све како би био задовољен интерес власника новца.

Тако ће 95 одсто грађана Србије да опише лобирање. Али, у чему је онда разлика између лобирања и корупције? Ана Бован, председница Друштва лобиста, верује да би се та разлика успоставила доношењем закона о лобирању што јесте један од циљева Друштва. „Интересантни су мађарски, литвански и пољски закони, али њихови модели нису до краја применљиви”, каже она.

Разлози за доношење закона су сузбијање корупције при доношењу политичких одлука и спречавање сукоба интереса функционера, али је питање да ли се то може решити једним законом и треба рећи да не постоји универзално прихваћен начин за регулисање лобирања.

Да лобирање изазива све већу пажњу доказ је чињеница да су се посланици у Скупштини Србије отимали о књигу др Драгана Голубовића „Заговарање и лобирање у парламенту и органима извршне власти: упоредна искуства и препоруке за Србију ”. Али, не треба потцењивати ни њихово знање и умеће. Довољно је само се подсетити њихових међусобних оптужби од ког тајкуна узимају паре и за чије интересе раде.

Закон о лобирању имају Америка, Канада, Мађарска, Литванија, Грузија, Пољска и Македонија. Али, иако има закон Америка има проблем с начином и мотивима доношења одлука лобиста: они остају далеко од очију и ушију јавности. „Амерички председник Барак Обама врло је критичан према лобистима, а једно од његових предизборних обећања било је да ће смањити њихов утицај. Ни Џорџ Буш старији није био одушевљен с лобистима”, објашњава Голубовић.

Млађи Буш није слушао старијег. Његов потпредседник Дик Чејни се могао сматрати лобистом својих фирми и предузећа својих пријатеља. Енглески Би-Би-Си је описао како је Чејнијева фирма добила посао од две и по милијарде долара у Ираку без конкурса, уз отказ службеници државне администрације и измишљање фирме која је обавила контролу уговора. А Боб Вудворд је у књизи „План напада” описао како се Чејни изборио за производњу вакцина против хемијско-биолошког оружја иако је чак и државни секретар Колин Пауел тврдио да Ирачани немају то оружје.

У Чејнијевим поступцима постоје и корупција и сукоб интереса и очигледно је да постојање закона о лобирању у Америци није могло да га заустави и спречи у пословима. Зато је у расправи о домаћем закону о лобирању речено да казнена политика мора да буде изузетно строга како се лобирање не би претворило у легализовану корупцију. Неопходно је и да држава направи регистар лобиста као што то постоји у Америци. Ипак, све то не уклања песимизам Радмиле Букумирић-Катић, помоћнице министра рада и социјалне политике, која мисли да је закон потребан, али да није сигурна да ће омогућити напредак, чак и да страхује да ће бити контрапродуктиван. И Голубовић, аутор књиге о лобирању, каже да сам закон не може да спречи коруптивно понашање.

Београдски лобиста који је радио на значајним пословима каже да је закон потребан када је област неуређена, али да закон о лобирању зависи од других закона и друштвених правила и норми, а пре свега у области јавних функција. „Ако се усвоји закон бићу регистрован и имаћу канцеларију у парламенту. Али све се своди на путеве новца. Може да се направи и списак клијената и да се види колико они плаћају лобисте и да сви састанци буду јавни. Али се неће знати да ли ћу ипак неком да тутнем паре. Потплаћивање никако не може да се стави у закон. Као лобисту ме ипак интересује да се региструјем и да се корупција системски реши.”

Лобиста који није желео да прича под својим именом каже да се држава не бори против корупције. „Довољно је да вам кажем да дуго није постојао државни ревизор, а сада када је изабран нема услова да ради. С друге стране, већи проблем од лобиста је гломазан државни систем који не можеш да нахраниш из буџета. Тај систем живи на корупцији и од корупције. И он је у тесној вези с политичким партијама. Зато код нас не можете да замислите лоби агенцију која ради и за радикале и за напредњаке или и за ДС и ДСС. А у Америци је нормално да иста лобистичка канцеларија ради за републиканце и за демократе. Понекад оне јасно напишу који је њихов тим, односно група људи која може да утиче на демократе, а који на републиканце.”

Поредећи наше и америчко искуство овај лобиста каже да је Србија мало тржиште и многе ствари радимо по принципу „Чула жаба да се коњ поткива”. „Лобирање је прича за крупан бизнис а онда су и паре крупне. Заступање нечијих интереса пред вишом инстанцом је уско везано с политиком и политичарима и то више код нас него у Америци.”

Ипак, судећи по примеру Дика Чејнија, не би се рекло да је у Америци лобирање мање везано за политику него код нас.