Стара и нова времена

Најновија књига архитекте Александра Миленковића, „Судбина доктрина”, представља збир текстова и студија објављених у дневним листовима, часописима током протеклих 40 година, а већина је публикована на дневним страницама Културне рубрике нашег листа. Специфичност ове књиге је у томе што поводом сваког текста, објављеног пре 35 година, аутор сада са временске дистанце изнова коментарише сопствени суд. „Судбина доктрина” је сведочанство о вишедеценијским кретањима у српској архитектури и урбанизму, примењеној уметности и дизајну.

„Ови накнадни судови показују колико сам у тренутку анализе неког пројекта, објекта, појаве био у праву, колико сам био у стању да поред естетских антиципирам и одређене функционалне одлике. Најдрагоценија оцена за неки објекат је када неко и после више деценија погледа зграду и каже да је дивна”, каже Миленковић.

Књига „Судбина доктрина” састоји се из неколико поглавља која се односе на регионално неимарство, интерполацију, реконструкцију и рестаурацију, функцију и моделовање, објекте као генераторе развоја града, национални и идеолошки симболизам, на урбани дизајн, контроверзе и феноменологију конкурса. Миленковићеви есеји и прикази говоре и о ентеријерима и дизајну намештаја, улози архитеката и њихових струковних удружења, о салонима архитектуре и изложбама.

– Небројено пута у својој полувековној градитељско-критичарско-теоријској пракси доспевао сам у ситуацију да свесно или несвесно, тенденциозно или успутно апострофирам постојање или непостојање одређене доктрине у остваривању неког подухвата. Кроз есеје сабране у овој књизи могуће је сагледати какву су судбину доживеле поједине доктрине у архитектури, каже Миленковић, истичући да су градитељски подухвати често довођени у фазу стагнације или потпуног колапса због догматске окошталости, маргинализовања искустава, волунтаризма.

Александар Миленковић објавио је десетак књига из области архитектуре, а током плодне каријере пројектовао је око 40 објеката и 60 ентеријера.

Сећајући се времена када је радио пројектовање унутрашњих простора, Миленковић каже да тада није постојао широки дијапазон стандардних артикала па је, на пример, сам креирао лампе од кованог гвожђа. У складу са „старим” временима, архитекта Миленковић се присећа и свог ангажмана на хотелу „Москва” када је, као што наглашава, три године провео на градилишту „гризући малтер”, што је данас реткост.

Прву архитектонску критику Миленковић је објавио у новосадском „Дневнику”, а од 1964. објављивао је приказе у „Политици”. Александар Миленковић истиче да је једини критичар архитектуре који је у нашој земљи добио награду за архитектонску критику, тачније за серију објављених књига у овој области. У биографији Александра Миленковића забележене су и награда УЛУПУДС-а и похвале 14. Салона архитектуре за зборник „Критичке филозофеме архитектуре”. Специјално признање Савеза архитеката Србије припало му је за научну студију „Архитектура – хоризонти вредновања”, а монографија „Архитектура политика ултра” награђена је на Шестом салону архитектуре у Нишу.

Александар Миленковић је добитник награде УЛУПУДС-а за животно дело.

Рођени Вршчанин, Миленковић је посветио своје радове и овом граду, објавивши колумне из „Вршачких вести” у књизи „Урбани сентименти – анахроника лепе вароши”. У складу са својим широким ангажманом, у који спадају и писање кратких прича и афоризама, Миленковић припрема и књигу ликовних приказа посвећених изложбама уметника панонске регије.