Барон у министарској фотељи

Лудвиг Ерхард и Карл Шилер би „дубоко удахнули” пре него што би се, у овако драматичној ситуацији, прихватили те функције, забележио је хамбуршки „Шпигл”. У томе је, поводом именовања Карла Теодора цу Гутенберга за најмлађег министра (37 година) привреде у историји садашње Немачке, била садржана и констатација и коментар.

Његов отац, Енох цу Гутенберг, који је заједно са својом другом женом, министровом супругом и братом, био на галерији Бундестага у часу кад је Карл, пред председником парламента Норбертом Ламертом, полагао заклетву, уз оно обавезно „Тако ми бог помогао”, кориговао је новинаре у њиховој оцени да је реч о стреловитој каријери. Ја бих радије говорио, приметио је отац, о „преузимању одговорности”, а она има дугу традицију у нашој породици. Њихов (даљи) рођак био је учесник  чувеног, и неуспелог, атентата на Хитлера (у дворани у којој се налазило, од експлозије је погинуло више његових генерала, а фирер је прошао с огреботинама) Штауфенберг. У породици су имали и једног државног секретара, нижи ранг од министарског.

И једно и друго је тачно. У првом случају, споменута су имена, и ван немачких граница, гласовитих министара привреде. Конзервативац Лудвиг Ерхард је, као министар у влади Конрада Аденауера, а потом његов наследник на положају канцелара, творац чувеног „немачког привредног чуда”, кад је разорена и готово опустошена земља, малтене преко ноћи, постала економска сила. Социјалдемократа Карл Шилер, министар у влади Вилија Бранта, био је по готово општем уверењу најкомпетентнији први човек најснажније економије Старог континента.

Опаску о драматичној ситуацији у којој се племић (барон) прихватио министарске фотеље не треба објашњавати: Немачка је, као светски шампион у извозу, и трећа по снази привреда света (после САД и Јапана, иако јој то место већ озбиљно угрожава Кина!), посебно погођена финансијском и привредном кризом планетарних размера.

Кар Теодор цу Гутенберг је крочио на велику политичку сцену, у тако туробним временима, готово без икаквог политичког искуства и са танким професионалним „акредитивима”.

Управљао је у последње време (само) породичном имовином (њена вредност се процењује на 600 милиона евра и Гутенбергови су се нашли тек на проширеној листи од триста имена најбогатијих Немаца), а што се политике тиче, био је тек који месец генерални секретар (баварске) Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ).

Пошто су и у Немачкој министарске фотеље страначко власништво, њега је на тако висок положај у савезној влади лансирао нови шеф странке, доскорашњи, такође савезни, министар за пољопривреду и потрошњу, Хорст Зехофер, пошто је из фотеље министра привреде отерао страначког колегу, бескрвног и малерозног Михаела Глоса.

Фамилија Гутенберг располаже, како то и приличи старој аристократији, великим дворцем у Баварској (горња Франачка), али живи у Берлину. Карл Теодор је стекао, наравно, сјајно образовање, и они који га боље познају тврде да је његов енглески бољи од немачког у франачко-баварској варијанти.

Најтежи задатак тренутно са којим се суочио млади, и неискусни, министар привреде је „операција спасавања” уздрманог произвођача аутомобила „Опел”, једног од симбола немачке аутомобилске, и индустријске, историје и традиције. Оснивач породичне фирме Адам Опел кренуо је најпре са производњом машина за шивење – 1862. Његови наследници су, међутим, продали фирму још пре осамдесет година Американцима. „Опел” је тако постао једна од многобројних фирми „Џенерал моторса”. Посрнуће америчког џина повукло је у егзистенцијални вртлог и понор и немачки „Опел”. Немачке власти не желе да увуку државу у његово спасавање док је под америчким кровом. Неће да њихове милијарде иду у – Детроит, док америчка влада, бар за сада, не прискаче у помоћ „Џенерал моторсу”.

Барон у министарској фотељи треба да размрси компликовано клупко с Американцима, који у рукама имају јаче адуте. Не само кад је реч о лиценцама. Они знају да су политичари, па и они немачки, посебно осетљиви и рањиви у години избора, плашећи се протеста гневних људи као ђаво крста. А у немачком случају ова година је изборни маратон: избори за председника (мај), избори за Европски парламент (јун), више важних покрајинских избора и, коначно, они најважнији, за Бундестаг, у септембру.