Baron u ministarskoj fotelji

Ludvig Erhard i Karl Šiler bi „duboko udahnuli” pre nego što bi se, u ovako dramatičnoj situaciji, prihvatili te funkcije, zabeležio je hamburški „Špigl”. U tome je, povodom imenovanja Karla Teodora cu Gutenberga za najmlađeg ministra (37 godina) privrede u istoriji sadašnje Nemačke, bila sadržana i konstatacija i komentar.

Njegov otac, Enoh cu Gutenberg, koji je zajedno sa svojom drugom ženom, ministrovom suprugom i bratom, bio na galeriji Bundestaga u času kad je Karl, pred predsednikom parlamenta Norbertom Lamertom, polagao zakletvu, uz ono obavezno „Tako mi bog pomogao”, korigovao je novinare u njihovoj oceni da je reč o strelovitoj karijeri. Ja bih radije govorio, primetio je otac, o „preuzimanju odgovornosti”, a ona ima dugu tradiciju u našoj porodici. Njihov (dalji) rođak bio je učesnik  čuvenog, i neuspelog, atentata na Hitlera (u dvorani u kojoj se nalazilo, od eksplozije je poginulo više njegovih generala, a firer je prošao s ogrebotinama) Štaufenberg. U porodici su imali i jednog državnog sekretara, niži rang od ministarskog.

I jedno i drugo je tačno. U prvom slučaju, spomenuta su imena, i van nemačkih granica, glasovitih ministara privrede. Konzervativac Ludvig Erhard je, kao ministar u vladi Konrada Adenauera, a potom njegov naslednik na položaju kancelara, tvorac čuvenog „nemačkog privrednog čuda”, kad je razorena i gotovo opustošena zemlja, maltene preko noći, postala ekonomska sila. Socijaldemokrata Karl Šiler, ministar u vladi Vilija Branta, bio je po gotovo opštem uverenju najkompetentniji prvi čovek najsnažnije ekonomije Starog kontinenta.

Opasku o dramatičnoj situaciji u kojoj se plemić (baron) prihvatio ministarske fotelje ne treba objašnjavati: Nemačka je, kao svetski šampion u izvozu, i treća po snazi privreda sveta (posle SAD i Japana, iako joj to mesto već ozbiljno ugrožava Kina!), posebno pogođena finansijskom i privrednom krizom planetarnih razmera.

Kar Teodor cu Gutenberg je kročio na veliku političku scenu, u tako turobnim vremenima, gotovo bez ikakvog političkog iskustva i sa tankim profesionalnim „akreditivima”.

Upravljao je u poslednje vreme (samo) porodičnom imovinom (njena vrednost se procenjuje na 600 miliona evra i Gutenbergovi su se našli tek na proširenoj listi od trista imena najbogatijih Nemaca), a što se politike tiče, bio je tek koji mesec generalni sekretar (bavarske) Hrišćansko-socijalne unije (CSU).

Pošto su i u Nemačkoj ministarske fotelje stranačko vlasništvo, njega je na tako visok položaj u saveznoj vladi lansirao novi šef stranke, doskorašnji, takođe savezni, ministar za poljoprivredu i potrošnju, Horst Zehofer, pošto je iz fotelje ministra privrede oterao stranačkog kolegu, beskrvnog i maleroznog Mihaela Glosa.

Familija Gutenberg raspolaže, kako to i priliči staroj aristokratiji, velikim dvorcem u Bavarskoj (gornja Franačka), ali živi u Berlinu. Karl Teodor je stekao, naravno, sjajno obrazovanje, i oni koji ga bolje poznaju tvrde da je njegov engleski bolji od nemačkog u franačko-bavarskoj varijanti.

Najteži zadatak trenutno sa kojim se suočio mladi, i neiskusni, ministar privrede je „operacija spasavanja” uzdrmanog proizvođača automobila „Opel”, jednog od simbola nemačke automobilske, i industrijske, istorije i tradicije. Osnivač porodične firme Adam Opel krenuo je najpre sa proizvodnjom mašina za šivenje – 1862. Njegovi naslednici su, međutim, prodali firmu još pre osamdeset godina Amerikancima. „Opel” je tako postao jedna od mnogobrojnih firmi „Dženeral motorsa”. Posrnuće američkog džina povuklo je u egzistencijalni vrtlog i ponor i nemački „Opel”. Nemačke vlasti ne žele da uvuku državu u njegovo spasavanje dok je pod američkim krovom. Neće da njihove milijarde idu u – Detroit, dok američka vlada, bar za sada, ne priskače u pomoć „Dženeral motorsu”.

Baron u ministarskoj fotelji treba da razmrsi komplikovano klupko s Amerikancima, koji u rukama imaju jače adute. Ne samo kad je reč o licencama. Oni znaju da su političari, pa i oni nemački, posebno osetljivi i ranjivi u godini izbora, plašeći se protesta gnevnih ljudi kao đavo krsta. A u nemačkom slučaju ova godina je izborni maraton: izbori za predsednika (maj), izbori za Evropski parlament (jun), više važnih pokrajinskih izbora i, konačno, oni najvažniji, za Bundestag, u septembru.