Јурити сопствени реп

Мартовска инфлација у Србији порасла је, како је јуче саопштио Републички завод за статистику, додатних 0,5 одсто. Тиме је за прво тромесечје кумулативно догурала до 5,8 одсто, док је годишња стопа – 9,9 одсто. Такав резултат, рекло би се, није никакво изненађење, јер је последњим економским сагледавањима и у договорима са Мисијом ММФ-а овогодишња „зацртана” стопа десет, плус-минус два процентна поена. Гувернер НБС, Радован Јелашић, истина, још се држи своје прогнозе – осам, плус-минус два процентна поена, али за ову причу та разлика није од већег значаја.

Суштина целе приче је у нечем другом. У развијеном свету, огрезлом у рецесију, због осетног пада потрошње, инфлација малаксава, а код нас из месеца у месец расте. Због чега?

Ова земља, свеједно како се звала, никада није успевала да се избори са инфлацијом и да је сведе на подношљиве, цивилизоване стопе. Осим оног кратког времена када је чувени деда-Аврам неколико месеци 1994. држао курс чврсто везан за немачку марку у паритету један за један, а с тим имао чак и дефлацију неколико месеци. Није, нажалост, у томе успео. Крајем 1993. и почетком 1994. имали смо до сада непревазиђен светски рекорд у инфлацији 313 милиона процената годишње – 70 одсто, дневно или два до три поена на сат. И тада, а и сада, изнова се доказује да инфлација није натприродна сила, нити божји усуд, већ економска категорија с којом се организоване државе с мање или више успеха боре.

Нама то, опет, не полази за руком. Неко ће рећи да ми то не знамо. Знамо, и те како, али да бисмо инфлацију свели на европска два до три процента потребни су, пре свега, јака политичка воља и друштвена сагласност свих учесника у расподели економске и друштвене моћи. Ми то немамо, нити желимо. Свима је, а нарочито влади, лакше да буде комотнија у вођењу какве-такве економске политике. Осим тога, доследна и оштра антиинфлациона политика – кошта, баш као и што свако од нас плаћа цех инфлације. Питање је само коме се испоставља рачун у једном, а коме у другом случају.

Овој земљи и њеним протагонистима економске политике тако инфлација дође као мио и драг непријатељ – брани се од њега, али га све више и изазива. Не може и не сме директно да смањи плате и пензије, али ће зато пустити инфлацију да она то учини обезвређивањем свега постојећег, па и наших примања, штедње, имовине…

И док у свету на сваки пад тражње стрмоглаво падају цене – новца, хране, енергије, робе широке потрошње… – код нас све поскупљује. Свеједно да ли због скупе и расипне државе, курса или недовољне конкуренције на тржишту. Инфлацији све годи, а државине преостаје ништа друго него да неуспешно „јури за сопственим репом” без жеље и могућности да га стигне.