Последњи биоскопски Мохиканац

56. КРАТКИ МЕТАР
Потресне су слике гробља српских биоскопа. Ређају се једна за другом: Панчево, Србобран, Сремска Митровица, Мајданпек, Београд, Врбас, Нови Сад, Ниш... Тамо где су некада били храмови филма из богато распрострањене биоскопске мреже, као последица немарно изведене приватизације, сада се шепуре продавнице намештаја, бутици, складишта, коцкарнице, кафетерије, о чему путовањем кроз Србију сведочи документарац „Моја звезда” београдског редитеља Александра Аџића.

То кратко, уводно путовање завршава се у Бору, некадашњој рударској Меки а сада једном од најзагађенијих градова у Европи. И, ту Аџићева камера хвата чудо невиђено – биоскоп „Звезда”, иако је публике мало, још увек ради! Не тако свеж и леп какав је био када су га 31. децембра 1961. године отворили, али чист и уредан, одржаван у немаштини са великом љубављу, са плакатима и фотографијама, педантно вођеном документацијом, салом од 622 места и огромним платном.

Ту Аџићев филм на тренутак престаје да буде само велики омаж српским биоскопима и постаје занимљива и корисна прича о последњем биоскопском Мохиканцу Драгану Стојановићу – кинооператеру, пословођи, административцу, чистачу, добављачу, мајстору, благајнику... Човеку, још у детињству зараженом филмом, који не пристаје на одвајање од биоскопског мрака и филмских илузија. Најзаслужнијем што биоскоп у Бору, са свега троје запослених, још увек постоји и опстаје упркос „напорима” и намерама Агенције за приватизацију. А њој Драган поручује: „Ако продате биоскоп дођите и кажите да три мускетара ставе мачеве у футролу, али знајте – биоскоп у Србији никада неће умрети!”.

То је и порука овог поучног Аџићевог филма који на одјавној шпици бележи и статистичке податке: 1983. године у Србији су радила 533 биоскопа и било је 33 милиона гледалаца; 2003. било је 216 биоскопа и три милиона гледалаца, а данашње су бројке занемарљиве. За истрајну борбу за очување биоскопа, ентузијазам и бескрајну љубав према филму, Драгослав Драган Стојановић из Бора, заслужује најмање „Златни печат” Кинотеке.

Први такмичарски дан 56. фестивала кратког метра у Београду донео је и документарни есеј „Епитаф за снове” Филипа Чоловића. У 12 минута, готово без иједне речи, само сликом, звуком, шумовима и музиком, Чоловићев филм снажно казује о последицама дејствовања „Милосрдног анђела”, скроз свакодневицу филмског јунака – ратног инвалида, чији је живот и кретање сведено на оно што му омогућавају инвалидска колица. Тај јунак је Бранко Капетановић, који је 2000. године у покушају да демонтира касетну бомбу, остао без обе руке и ноге. Чоловићев „Епитаф за снове” посвећен је њему и свима онима што их је „помиловала” анђеоска НАТО рука. Без патетике, уз поштовање достојанства јунака и са правом мером, овај филм гађа право у центар мете...

Дугометражни документарац „Првенство света” Валентине Делић био би чак духовита прича о мукама и истрајној (и успелој) борби средовечних фудбалера да се домогну међународног аматерског такмичења, да њихови животи немају и сасвим другу димензију. Реч је, наиме, о расељеним лицима са Косова, којима после силних перипетија (и без спонзорског учешћа „Делта спорта”), полази за руком да успешно представљају Србију на Светском првенству уличног фудбала за бескућнике, у Копенхагену 2007. године. Током исте спортске сезоне одиграва се још једно светско првенство, оно између Вашингтона и Москве а поводом проглашења независности Косова, те се и ово и те како тиче јунака ове приче. Први део филма (припреме и сами спортски подвизи у Копенхагену) Делићева води сигурном редитељском руком, док у другом делу (надигравање Буша и Путина и последице истог) допушта да филм крене готово независно у другом смеру, у правцу типичне избегличке приче...

Социјално ангажован, духовит и полетан је филм „Добродошли у Италију” Бојана Цветковића, који разоткрива дводеценијску традицију житеља места Сивац да током лета одлазе на гастарбајтерско брање јабука у воћњаке у северном делу италијанских Алпа. Тако се у привредно запуштеном и економски руинираном градићу на северу Србије преживљавало све до данас, а гастарбајтерске приче вредних и сналажљивих берача постале су урбане легенде које се са радошћу препричавају у тмурним данима. Цветковић отвара простор за исповест аутентичним јунацима, и они му издашно узвраћају те је права штета што се из болећивости према снимљеном материјалу није решио вишкова и свео, и иначе моћни, филм на праву меру.

Праву меру, добар и усаглашен ритам, примамљиву фотографију, потресну и узбудљиву причу, нуди 28-минутни документарац „Тачка прекида” Игора М. Тохоља. Филм је посвећен „егзекуторима против своје воље” – српским машиновођама што крстаре пругама док им се под возове бацају самоубице или искрсавају несавесни возачи. Овој немилој теми и њеним протагонистима аутор приступа брижно, не кријући при томе трагичне статистичке податке и детаље, уз велико поштовање тешке, рискантне и одговорне професије. Машиновођа са свог седишта може да види да ће неко да погине, али је потпуно немоћан јер од тренутка када притисне брзо кочење, чак и при најмањој брзини, возу је потребно неколико стотина метара да се заустави. Тада је већ касно. Живот је прекинут, а свест и савест машиновође, иако ништа није крив, остаје занавек оптерећена. А ваља сутра наново покренути воз...