Боже, да ли сам ја ово смислио

„Човек учи док је жив” и „Никад није касно” – две су пароле којима се велемајстор Светозар Глигорић, једна од наших шаховских легенди, увек руководио. Мада је напунио осамдесет шест година, са младалачким ентузијазмом компонује, а за јесен најављује и свој први музички албум.

Велемајстор Глига, како га одмиља зову блиски пријатељи, сматра да је његову психофизичку форму и оптимизам који изазива дивљење одржало бављење спортом – пливањем, фудбалом и тенисом, као и такозваним тибетанским вежбама за подмлађивање, које свима топло препоручује, и, наравно – шахом, тренингом ума. За ову игру пуну комбинаторике заинтересовао се давних дана, још као осмогодишњак.

– Становао сам са мајком у малом стану на мансарди, преко пута београдске пијаце Зелени венац. У непосредној близини био је бифе. Међу столовима уз излог стајао је и један за којим су гости играли шах. Кад год бих туда прошао, притиснуо бих нос на стакло и потпуно опчињен посматрао како померају шаховске фигуре. Не сећам се тачно ко ми је показао, али тек са једанаест година научио сам правила игре. Мој први противник био је син једног кафеџије из Ломине улице, који ме је, видевши како играм, одвео у Београдски шаховски клуб, који се налазио у сутерену Коларчевог универзитета. Пријавио сам се за омладинско првенство. Први пут се нисам квалификовао, али толико ми се допала атмосфера да сам од тог тренутка постао загрижени љубитељ шаха. Сећам се, био сам болестан, због високе температуре сам имао ноћне море, а у сну су ми фигуре постали живи људи – каже Глигорић.

Најбољи међу најбољима

(/slika2)Проучавајући сваки потез из књига и новина, а пратио је, истиче, све шаховске партије кроз рубрику „Политике” коју је уређивао Озрен Недељковић, изузетно брзо је напредовао. Тако је већ са 13 година постао омладински првак, са 14 првак Београдског шаховског клуба, који је био најјачи у земљи, а лета 1939. на аматерском првенству у Загребу, каошеснаестогодишњак, и шаховски мајстор! Када је, наглашава с гневом, избио „Хитлеров рат“, више није било шампионата, тако да је због тогаморао шест година да паузира. Тек 1945. године почиње његова права каријера. Меч за мечом, шампионат за шампионатом, освојене медаље, титула велемајстора...

У годинама које су уследиле био је међу најбољим светским шахистима. Мада није волео да губи, поразе није доживљавао трагично. Из њих је учио и постајао још бољи. Занимљиво, никад није имао статус професионалног шахисте.

– Новац ми није био мотив, већ љубав према шаху. Плату сам примао као новинар и публициста. Девет година сам радио у „Борби“, осам година у НИН-у, а затим и у Радио Београду до пензије. Захваљујући новинарском послу имао сам слободу да путујем. А кад се вратим, напишем и путопис и извештај с турнира, тако да сам свакој редакцији био увек од користи – присећа се наш саговорник.

Стално гладан знања

Поред велике страсти према шаху, који и даље сања, иако је пре пет година престао да га игра, музика је, каже, његова прва и највећа љубав. Сећа се, имао је само три године када је научио да рукује грамофоном, оним старим, са трубом и уз плоче уживао у звуцима.

– Музика је једина веза са мојом душом. Нажалост, били смо врло сиромашни и мајка није имала могућности да ми купи неки инструмент или да ме упише на часове. Када сам, не знам од кога, добио неку малу виолину, покушао сам да свирам, али је толико шкрипала да сам задуго био обесхрабрен. Али, нисам зато престао да слушам музику – каже велемајстор.

Касније је оно што је емитовано на радију и телевизији могао да снима на видео и аудио траке, тако да је створио колекцију од више стотина записа. Право богатство! Поред тога, куповао је и плоче, највише у иностранству. Једном је из Стокхолма донео чак 200! Касније је набавио и клавир који је, све до 1994. године, само стајао у дневној соби.

– Нисам свирао на њему, јер нисам хтео да сметам супрузи. Неколико месеци после њене смрти, схватио сам да сам сам и да могу да лупам по диркама колико хоћу – исповеда се.

Говорећи звуци

То, наравно, није било баш пуко „лупање“, јер је ангажовао професорку са Музичке академије са којом је вежбао наредних десетак година. Као и у шаху, нешто га је вукло напред и у музици, па је, пре пет година (кад је имао осамдесет једну!), решио да научи и теорију. Као да се читав живот спремао за то што ће доћи у овим позним годинама. Све време је куповао књиге из теорије музике на руском и енглеском, па је литературе било више него што му је било потребно. Наравно, опет је ангажовао професора. Када је и теорију савладао, помислио је да је ту крај његовом музичком образовању. Међутим, то је био тек почетак.

– Једном приликом, слушајући тиху музику, почео сам, онако за себе, да ударамнеке тактове. Учинило ми се да звуче добро, поновимих и баш су ми се допали. Тако,као од шале, направим прву композицију која се зове „Talking sound“ или „Говорећи звук“ и она ће се наћи на албуму који треба ове јесени да изађе – најављује задовољно и додаје:

– Мојекомпозиције су модерног стила, више припадају младим људима, него мени. Волим класику и џез, кад је добар, али више ми се допадају нови правци у музици. Инспирација ми не недостаје. Мени стално нешто свира у глави. Ипак, има ту једна невоља. Пошто сам много слушао музику, понекад посумњам:Боже, да ли сам ја ово смислио, или сам већ негде чуо?

Инструментал и вокал

Чим је почео да компонује, одмах је купио компјутер и опет ангажовао учитеља. То се показало као пун погодак.

– Некад се компоновало без компјутера. Јадни Бетовен и Моцарт! Ја бих без компјутера био немоћан – сматра Глигорић.

Мислио је да ће његове композиције бити само инструменталне, али његови компјутерски и музички саветници Бранислав Пиповић и Драган Ступар, у чијем се студију раде аранжмани, сматрали су да им је потребан и вокал. Тако су га њих двојица „приморали” да пише речи и пронађе солисту, а то ће, већ је одлучио, бити Јелена Фалатов, професорка певања.

Текстови песама су већином на енглеском језику, јер је Глигорићу амбиција да његове композиције буду разумљиве и ван земље. Верује да ће звучати добро и нада се да ће имати успеха.

– Не интересује ме ни приход, нити било шта друго. Ово радим само из личног задовољства, али кад ме питају зашто се бавим музиком, често се нашалим, па кажем: хоћу да се прославим!