Bože, da li sam ja ovo smislio

„Čovek uči dok je živ” i „Nikad nije kasno” – dve su parole kojima se velemajstor Svetozar Gligorić, jedna od naših šahovskih legendi, uvek rukovodio. Mada je napunio osamdeset šest godina, sa mladalačkim entuzijazmom komponuje, a za jesen najavljuje i svoj prvi muzički album.

Velemajstor Gliga, kako ga odmilja zovu bliski prijatelji, smatra da je njegovu psihofizičku formu i optimizam koji izaziva divljenje održalo bavljenje sportom – plivanjem, fudbalom i tenisom, kao i takozvanim tibetanskim vežbama za podmlađivanje, koje svima toplo preporučuje, i, naravno – šahom, treningom uma. Za ovu igru punu kombinatorike zainteresovao se davnih dana, još kao osmogodišnjak.

– Stanovao sam sa majkom u malom stanu na mansardi, preko puta beogradske pijace Zeleni venac. U neposrednoj blizini bio je bife. Među stolovima uz izlog stajao je i jedan za kojim su gosti igrali šah. Kad god bih tuda prošao, pritisnuo bih nos na staklo i potpuno opčinjen posmatrao kako pomeraju šahovske figure. Ne sećam se tačno ko mi je pokazao, ali tek sa jedanaest godina naučio sam pravila igre. Moj prvi protivnik bio je sin jednog kafedžije iz Lomine ulice, koji me je, videvši kako igram, odveo u Beogradski šahovski klub, koji se nalazio u suterenu Kolarčevog univerziteta. Prijavio sam se za omladinsko prvenstvo. Prvi put se nisam kvalifikovao, ali toliko mi se dopala atmosfera da sam od tog trenutka postao zagriženi ljubitelj šaha. Sećam se, bio sam bolestan, zbog visoke temperature sam imao noćne more, a u snu su mi figure postali živi ljudi – kaže Gligorić.

Najbolji među najboljima

(/slika2)Proučavajući svaki potez iz knjiga i novina, a pratio je, ističe, sve šahovske partije kroz rubriku „Politike” koju je uređivao Ozren Nedeljković, izuzetno brzo je napredovao. Tako je već sa 13 godina postao omladinski prvak, sa 14 prvak Beogradskog šahovskog kluba, koji je bio najjači u zemlji, a leta 1939. na amaterskom prvenstvu u Zagrebu, kaošesnaestogodišnjak, i šahovski majstor! Kada je, naglašava s gnevom, izbio „Hitlerov rat“, više nije bilo šampionata, tako da je zbog togamorao šest godina da pauzira. Tek 1945. godine počinje njegova prava karijera. Meč za mečom, šampionat za šampionatom, osvojene medalje, titula velemajstora...

U godinama koje su usledile bio je među najboljim svetskim šahistima. Mada nije voleo da gubi, poraze nije doživljavao tragično. Iz njih je učio i postajao još bolji. Zanimljivo, nikad nije imao status profesionalnog šahiste.

– Novac mi nije bio motiv, već ljubav prema šahu. Platu sam primao kao novinar i publicista. Devet godina sam radio u „Borbi“, osam godina u NIN-u, a zatim i u Radio Beogradu do penzije. Zahvaljujući novinarskom poslu imao sam slobodu da putujem. A kad se vratim, napišem i putopis i izveštaj s turnira, tako da sam svakoj redakciji bio uvek od koristi – priseća se naš sagovornik.

Stalno gladan znanja

Pored velike strasti prema šahu, koji i dalje sanja, iako je pre pet godina prestao da ga igra, muzika je, kaže, njegova prva i najveća ljubav. Seća se, imao je samo tri godine kada je naučio da rukuje gramofonom, onim starim, sa trubom i uz ploče uživao u zvucima.

– Muzika je jedina veza sa mojom dušom. Nažalost, bili smo vrlo siromašni i majka nije imala mogućnosti da mi kupi neki instrument ili da me upiše na časove. Kada sam, ne znam od koga, dobio neku malu violinu, pokušao sam da sviram, ali je toliko škripala da sam zadugo bio obeshrabren. Ali, nisam zato prestao da slušam muziku – kaže velemajstor.

Kasnije je ono što je emitovano na radiju i televiziji mogao da snima na video i audio trake, tako da je stvorio kolekciju od više stotina zapisa. Pravo bogatstvo! Pored toga, kupovao je i ploče, najviše u inostranstvu. Jednom je iz Stokholma doneo čak 200! Kasnije je nabavio i klavir koji je, sve do 1994. godine, samo stajao u dnevnoj sobi.

– Nisam svirao na njemu, jer nisam hteo da smetam supruzi. Nekoliko meseci posle njene smrti, shvatio sam da sam sam i da mogu da lupam po dirkama koliko hoću – ispoveda se.

Govoreći zvuci

To, naravno, nije bilo baš puko „lupanje“, jer je angažovao profesorku sa Muzičke akademije sa kojom je vežbao narednih desetak godina. Kao i u šahu, nešto ga je vuklo napred i u muzici, pa je, pre pet godina (kad je imao osamdeset jednu!), rešio da nauči i teoriju. Kao da se čitav život spremao za to što će doći u ovim poznim godinama. Sve vreme je kupovao knjige iz teorije muzike na ruskom i engleskom, pa je literature bilo više nego što mu je bilo potrebno. Naravno, opet je angažovao profesora. Kada je i teoriju savladao, pomislio je da je tu kraj njegovom muzičkom obrazovanju. Međutim, to je bio tek početak.

– Jednom prilikom, slušajući tihu muziku, počeo sam, onako za sebe, da udaramneke taktove. Učinilo mi se da zvuče dobro, ponovimih i baš su mi se dopali. Tako,kao od šale, napravim prvu kompoziciju koja se zove „Talking sound“ ili „Govoreći zvuk“ i ona će se naći na albumu koji treba ove jeseni da izađe – najavljuje zadovoljno i dodaje:

– Mojekompozicije su modernog stila, više pripadaju mladim ljudima, nego meni. Volim klasiku i džez, kad je dobar, ali više mi se dopadaju novi pravci u muzici. Inspiracija mi ne nedostaje. Meni stalno nešto svira u glavi. Ipak, ima tu jedna nevolja. Pošto sam mnogo slušao muziku, ponekad posumnjam:Bože, da li sam ja ovo smislio, ili sam već negde čuo?

Instrumental i vokal

Čim je počeo da komponuje, odmah je kupio kompjuter i opet angažovao učitelja. To se pokazalo kao pun pogodak.

– Nekad se komponovalo bez kompjutera. Jadni Betoven i Mocart! Ja bih bez kompjutera bio nemoćan – smatra Gligorić.

Mislio je da će njegove kompozicije biti samo instrumentalne, ali njegovi kompjuterski i muzički savetnici Branislav Pipović i Dragan Stupar, u čijem se studiju rade aranžmani, smatrali su da im je potreban i vokal. Tako su ga njih dvojica „primorali” da piše reči i pronađe solistu, a to će, već je odlučio, biti Jelena Falatov, profesorka pevanja.

Tekstovi pesama su većinom na engleskom jeziku, jer je Gligoriću ambicija da njegove kompozicije budu razumljive i van zemlje. Veruje da će zvučati dobro i nada se da će imati uspeha.

– Ne interesuje me ni prihod, niti bilo šta drugo. Ovo radim samo iz ličnog zadovoljstva, ali kad me pitaju zašto se bavim muzikom, često se našalim, pa kažem: hoću da se proslavim!