Шта Русија очекује од ЕУ

Основни принципи дијалога са ЕУ јасно су дефинисани 2006. на самиту Г-8 у Санкт Петербургу: транспарентност, предвидљивост, стабилност енергетских тржишта, међусобна одговорност произвођача и потрошача заснована на равномернијој подели ризика и безбедности снабдевања, али и тражње. Русија зависи од стабилне, дугорочне европске тражње у ништа мањој мери него што ЕУ зависи од нашег стабилног снабдевања. Ми гледамо позитивно на ову међузависност.

Наша дискусија о енергији омогућила је партнерима у ЕУ да разумеју нашу политику у овој области, да превазиђу сумње и да престану да трагају за непостојећим империјалним плановима. Међутим, нажалост, с времена на време смо разочарани.

Потребно нам је заједничко разумевање о томе колико гаса ће бити потребно ЕУ за, рецимо 10, 20 или 30 година и колико од тога очекује да купује од Русије. У складу с тим можемо да ускладимо наше планове. Уместо тога, слушамо паничне изјаве о потреби да се смањи европска „претерана зависност“ од Русије. Како у таквим условима можемо да развијамо и координишемо нашу енергетску стратегију?

Узмимо, на пример, предлог Европске комисије о Трећој директиви за гас у вези са либерализацијом тржишта гаса и струје, који је изнет септембра 2007. Предлог је пун сумњи према Русији и настоји да ограничи наше оправдане циљеве инвестирања у енергетски сектор држава чланица Уније.

Наравно, ЕУ је слободна да дефинише услове за компаније које делују на јединственом европском тржишту и руске компаније ће то поштовати. Ипак, уз пакет из септембра 2007. комисија је отишла много даље. Предлаже да се само компанијама које испуњавају циљеве ЕУ о „раздвајању“ – онима које се не баве истовремено производњом гаса, транспортом и продајом потрошачима – дозволи инвестирање у транспортну инфраструктуру Уније. Ово изгледа као настојање комисије да диктира Русији начин на који би требало да регулише рад својих енергетских компанија на сопственом, домаћем тржишту. У суштини, ради се о покушају мешања у унутрашњу политику трећих држава, пре свега (али не само) Русије.

Комисија није до краја размислила о импликацијама које би такво реструктурисање имало на руско енергетско тржиште и на политику цена. Цена гаса за испоруке у Европу би знатно порасла, јер би укључивала маржу како производних, тако и транспортних компанија. Комисија би нам вероватно пребацила дискриминаторно формирање цена.

Европски парламент је 2007. усвојио резолуцију о енергији. Цео садржај који се односи на Русију може да се сумира у једној реченици: док ЕУ тежи пуном приступу руским ресурсима и цевоводима, Европски парламент није спреман да допусти руским инвеститорима куповину у енергетском сектору Уније. Да ли би ЕУ била задовољна када би руски парламент усвојио сличну резолуцију?

Ми стално наглашавамо нашим европским партнерима да једни са другима морамо да радимо под истим условима. Русија треба да добије адекватан приступ не само средствима за дистрибуцију енергије у Унији, већ и у другим секторима који су за ЕУ важни исто као што је енергија важна за Русију.

Нажалост, државе чланице ЕУ су често користиле проблеме са транзитним државама како би оснажиле страховања од Русије. Приоритети наше енергетске политике због тога укључују диверзификовање праваца снабдевања, смањење наше зависности од транзитних држава и убрзање изградње нових цевовода. Пројекти као што су гасоводи Северни ток, Јужни ток, али и трансбалкански нафтовод између Бургаса и Александруполиса треба да се посматрају у том контексту. Северни ток је одобрила и Европска комисија и реализују га заједно Русија и Немачка, а од новембра 2007. и Холандија. Међутим, поједине чланице Уније гурају клипове у точкове овог пројекта упркос чињеници да следи заједнички циљ Европске уније и Русије. Наиме, ради се о диверзификацији праваца снабдевања, али се у исто време смањују политички, економски и еколошки ризици транзита енергије.

Према садашњим проценама, поред постојећег правца Јамал–Европа, завршетак ова два пројекта ће знатно повећати наш извоз гаса у Европу, на 200 милијарди кубних метара годишње, у односу на 150 милијарди у 2007. Норвешка, други највећи спољни снабдевач Уније, продала је те године 88 милијарди кубних метара природног гаса.

Енергетски дијалог је, као и сваки дијалог, двосмерна улица. Очекујемо реципрочне кораке од стране Уније, поготово недискриминаторан приступ за руске компаније у различитим сегментима енергетског тржишта ЕУ.

(Аутор је до маја 2008. био специјални изасланик председника Русије за односе са ЕУ)