Мајстор две школе

Ранко Мунитић био је један од последњих, ако не и последњи критичар правог кова. Под овим подразумевам филмску критику као вокацију, озбиљност, знање и изграђен приступ, апсолутне услове за овакав metier у прошлом и свим прошлим вековима. Уложио је у њу баш све што је имао и доживео да му се велика љубав врати. Био је радо читан, слушан и гледан. И целим својим делом доказао колико је позив који је одабрао потребан и племенит.

Једном се потрудио да целога себе опише са мало речи. Ево тог описа: „Рођен 3. априла 1943. године. Детињство проводи у Трогиру, школовање обавља у Загребу, пропутовао светом, 1972. се дефинитивно настањује у Београду. По националности човек с мора, по страначкој припадности филмофан, по занимању criticus vulgaris, по убеђењу алтернативац, а по статусу слободњак односно маргиналац. Од 1961. пише и објављује мање и веће саставе о филму, кино-амимацији, стрипу, фантастици, телевизији, глуми и глумцима. Верује у право на сопствени избор и у живот до смрти.”

Филмска критика остаје Мунитићев главни животни избор, оно што је у шали називао criticus vulgaris, али далеко и од какве обичности и простоте. Тај лепи занатучио је од свог филмског тате Бранка Белана, који га једовео у „Телеграм”, најбоље загребачке новине за културу свих времена. Ту је пекао занат критичара. Свака реч, свака помисао, сваки изречени суд био је под беспоштедном паљбом великог ерудите и литератора. Ту се ковао онај стари, од нерђајућег духа саливен чудотворни мач који је секао тачно и правично, од свих поштован.

Када је 1971, још у току маспока одлучио да се одсели у Београд („јер сам видео куда иде ова земља”), дошао је на извориште нове критичарске баштине, коју је проучавао и узносио постајући временом и сам део београдског круга филмских критичара, на чијем је почеткустајао Бошко Токин. И „Бока-Тока” имао је своје пропозиције – филмски укус и непристрасност – којима је Мунитић придодао духовитост и оригиналност, ишчашеност и уврнутост, са све надреалистичком хипотеком и Макавејевљевом уметност треба цимнути. Уствари, Мунитић је био мајстор, можда и синтеза, две школе критичког мишљења: загребачке, која је вукла на старе, солидне академске обрасце Mitteleurope и београдске, вазда луцидне и зачудне, балканске и космополитске, у суштини одувек алтернативне, што га је, убеђен сам, и привукло на ову страну. Он није био духовни апатрид, што је с правом приписивао Фрицу Лангу, већ је београдску средину својски прихватио и настојао да постане њен у најлепшем смислу те речи. Такође и у духу једног искреног и интегралног југословенства, коме је доследно исплатио дуг.

Али последње и најважније, што су и Токин и Белан подразумевали, а нису постављали као услов свих услова: морал. Критика је, за њега, била етички чин.Изграђене етичке вертикале упорно се држао као „сопственог избора у животу до смрти”, која га је задесила овог пролећа. А и сада, када га више нема, ова вертикала неће лако ишчилети.