Сумњива лица

Накнадно увршћивање три представе за 54. Стеријино позорје, уз консултацију са селекторима а на иницијативу менаџмента и директора Ивана М. Лалића, уз сагласност Управног одбора, изазвало је бурне реакције. Коментари су се кретали од тога да је реч о политичкој одлуци како би се избегла могућа инсинуација о „војвођанском позорју” (у првом избору од 14 представа било је осам из Војводине и пет из Београда, а само једна из уже Србије) до тога каква је улога селектора. Тако су, два месеца пре отварања Позорја, отворена многа позоришна питања.

 Прво од њих: може ли Управни одбор накнадно да мења предлог селектора, који је претходно био усвојио?

Управни одбор Стеријиног позорја има широка овлашћена, чак и право да не прихвати не само неку од предложених представа ако му се учини да није релевантна, већ и целу селекцију! Управа Стеријиног позорја свој „искорак” оправдава изузетно богатом и занимљивом позоришном продукцијом протекле године, односно тиме да је накнадном одлуком о укупно 17 представа заокружен најамбициознији програм у новијој историји овог позоришног фестивала. Стварно, позоришта у унутрашњости у протеклој години направила су, заиста, велики помак у квалитету представа.

И, опет позоришно питање: зашто Управни одбор Стеријиног позорја, у чијем саставу су Борис Исаковић, председник, Теодор Поповић и Александра Коларић, ниje већ на седници одржаној 16. марта, када су селектори и поднели извештај, изнео конкретан предлог да се прошири селекција и са таквим информацијама тада изашао у јавност?Ако је управа Позорја већ знала да се позоришна уметност у унутрашњости тако „заталасала”, зашто на време није указала на те чињенице својим селекторима који су (гле, чуда!) направили селекцију од представа театара (претежно) из Војводине и Београда, уз једну из тзв. уже Србије. Значи ли то да селектори током вишемесечних пропутовања по Србији нису уочили оно што је управа Позорја, седећи у Новом Саду, већ знала а касно се тога сетила?

У целој причи, ипак, највише су оштећене накнадно позване представе „Родољупци” Јована Стерије Поповића, у режији Ларија Запије (Народно позориште Ужице), „Швабица” Лазе Лазаревића, у драматизацији и режији Ане Ђорђевић (ЈДП Београд) и „Бура” Вилијама Шекспира, у режији Андраша Урбана (Народно позориште Ниш), јер, хтели ми то или не, испада да су ушле на мала врата на Стеријино позорје. Добри познаваоци позоришних прилика тврде да су ове представе по квалитету на нивоу селекције Битефа, али то, чини се, неће одагнати сумњу својствену нашем менталитету да су ове представе прошле тек на поправном испиту. На таквом испиту је сада, одлуком Управног одбора Стеријиног позорја, и рад двојице селектора, Игора Бурића и Владимира Копицла, који су веровали у своју аутономност и свој избор од 14 представа, између 80 потенцијалних позоријанских кандидата.